Ova vrsta poznata je kao zlatni majmun tupog nosa, odnosno Rhinopithecus roxellana. U Kini se često naziva i sečuanski zlatni majmun. Šenongđija predstavlja jedno od najvažnijih staništa njegove podvrste koja živi u Hubeiju.
Populacija raste zahvaljujući zaštiti šuma
Prema podacima koje je objavio People’s Daily, u oblasti Šenongđija danas živi 1.618 zlatnih majmuna raspoređenih u 11 grupa. Njihovo stanište prostire se na oko 401 kvadratni kilometar. Poređenja radi, 1990. godine zabeležen je samo 501 majmun na području od 164 kvadratna kilometra.
Ovakav rast rezultat je višedecenijskog rada na očuvanju šuma, obnovi staništa i boljem praćenju životinja. Poseban problem predstavljali su putevi koji su delili šumske celine. Pošto se majmuni uglavnom kreću kroz krošnje, saobraćajnice su za njih predstavljale ozbiljne prepreke.
Zbog toga su u Šenongđiji izgrađeni posebni ekološki koridori, odnosno svojevrsni zeleni mostovi koji omogućavaju životinjama da prelaze sa jednog dela šume na drugi. U toj oblasti obnovljeno je više od 2.000 hektara oštećenog staništa.
Dlaka koja menja izgled tokom godine
Zlatni majmuni imaju gustu dlaku koja ih štiti od hladnoće u visokim planinskim predelima. Njena boja može da se menja u zavisnosti od godišnjeg doba. Tokom toplijih meseci krzno je kraće i tamnije, dok u jesen i zimu postaje duže, punije i izraženije zlatno-narandžaste boje.
Uz zlatnu dlaku posebno se ističe plavičasto lice, zbog čega je ova vrsta lako prepoznatljiva čak i kada se životinja nakratko pojavi između stabala. Njihov nos je kratak i okrenut naviše, što im daje karakterističan izgled.
Život u velikim i povezanim grupama
Ovi majmuni su izrazito društvene životinje. Žive u porodičnim zajednicama, a više manjih grupa može da se udruži u velike čopore. U povoljnim uslovima takve zajednice mogu da broje nekoliko stotina jedinki. Zvanični sajt Nacionalnog parka Šenongđija navodi da najveće grupe mogu imati više od 600 majmuna.
Život u grupi pruža zaštitu, olakšava pronalaženje hrane i omogućava mladuncima da odrastaju uz brigu većeg broja odraslih jedinki. Majmuni zajedno odmaraju, hrane se, igraju i upozoravaju jedni druge na opasnost.
Tokom zime, kada sneg oteža pronalaženje hrane na višim predelima, mogu da se spuste u niže delove planine. Istraživači navode da se šenongđijski majmuni, za razliku od nekih drugih populacija, uglavnom kreću vertikalno unutar svog staništa, a ne na velike udaljenosti u pravcu severa ili juga.
Šta jedu zlatni majmuni?
Ishrana se menja u zavisnosti od sezone i dostupnosti hrane. Na njihovom jelovniku nalaze se lišajevi, listovi, plodovi, semenke, pupoljci, kora i mladi izdanci. U manjoj meri mogu da jedu cvetove i insekte.
U proleće i leto dostupno je više mladih listova i izdanaka, dok se tokom hladnijih meseci oslanjaju na koru, lišajeve i druge delove biljaka koji ostaju dostupni u planinskoj šumi. Upravo zbog toga je očuvanje raznovrsnog šumskog pokrivača od presudnog značaja za njihov opstanak.
Zašto je zaštita staništa toliko važna?
Zlatni majmun tupog nosa nalazi se na listi ugroženih vrsta Međunarodne unije za zaštitu prirode. Njegov najveći problem nije samo nedostatak hrane, već i gubitak i fragmentacija šumskog staništa. Kada se šuma podeli putevima, naseljima ili poljoprivrednim površinama, grupe se teže povezuju, a povećava se rizik od genetske izolacije i nestašice hrane.
Zato se zaštita ovih životinja ne svodi samo na čuvanje pojedinačnih majmuna. Potrebno je očuvati čitav planinski ekosistem – šume, vodotokove, koridore za kretanje i biljni svet od kog zavisi njihova ishrana.
Šenongđija danas pokazuje da dugoročna zaštita prirode može da donese vidljive rezultate. Povećanje broja majmuna, širenje staništa i obnova šumskih veza dokaz su da se ugrožene vrste mogu oporaviti kada se zaštita sprovodi planski i istrajno.
