Istraživanje koje je objavio Nacionalni institut za zdravlje SAD pokazalo je i razlike u strukturi mozga kod dece koja nisu dovoljno spavala.
Stručnjaci ipak naglašavaju da rezultati ne znače da svako dete koje povremeno spava kraće ima problem. Istraživanje se odnosilo na decu koja su dugoročno spavala manje od preporučenog broja sati.
Šta je pokazalo istraživanje?
Istraživači su koristili podatke iz velike američke studije o razvoju mozga i zdravlju dece. U analizu je uključeno više od 8.000 dečaka i devojčica uzrasta od devet i deset godina.
Deca koja su redovno spavala devet ili više sati upoređena su sa vršnjacima koji su spavali manje od devet sati. Grupe su upoređene uzimajući u obzir faktore kao što su pol, telesna masa, prihodi domaćinstva i pubertetski status.
Deca sa kraćim snom imala su više problema sa impulsivnošću, stresom, anksioznošću, depresivnim raspoloženjem i agresivnim ponašanjem.
Kod njih su zabeležene i teškoće u donošenju odluka, rešavanju problema, radnoj memoriji i učenju.
Razlike nisu primećene samo u ponašanju. Snimanja mozga pokazala su da su deca koja su spavala manje od devet sati imala manju količinu sive mase ili manji volumen u pojedinim delovima mozga povezanim sa pažnjom, pamćenjem i kontrolom impulsa.
Problemi su se videli i dve godine kasnije
Posebno je bilo značajno to što su se razlike između grupa zadržale i tokom praćenja dve godine kasnije. Istraživači su ponovo analizirali podatke kada su deca imala oko 11 ili 12 godina.
To ne dokazuje da nedostatak sna sam po sebi izaziva sve navedene probleme. Studija je posmatračka, što znači da pokazuje povezanost između kraćeg sna i promena u raspoloženju, ponašanju i funkcijama mozga.
Moguće je da na san i ponašanje istovremeno utiču i drugi faktori, kao što su stres, porodične okolnosti, zdravstveni problemi, kasno korišćenje ekrana ili neredovan dnevni ritam.
Koliko sna je potrebno deci?
Preporuke stručnjaka zavise od uzrasta deteta. Deca od šest do 12 godina trebalo bi da spavaju između devet i 12 sati tokom noći.
Starijoj deci i tinejdžerima obično je potrebno između osam i deset sati sna, iako se potrebe mogu razlikovati. Važno je posmatrati i kvalitet sna, a ne samo broj sati provedenih u krevetu.
Dovoljno sna znači da dete relativno lako zaspi, ne budi se često tokom noći i ujutru može da ustane bez izrazite iscrpljenosti.
Kako nedostatak sna utiče na školu?
Dete koje ne spava dovoljno može imati utisak da je umorno, nervozno ili nezainteresovano. Međutim, nedostatak sna može uticati i na sposobnost da prati nastavu, pamti nove informacije i završi zadatke.
Neka deca zbog umora postaju usporena i povučena, dok druga reaguju suprotno – postaju nemirna, impulsivna i razdražljiva. Zbog toga se manjak sna ponekad može pogrešno protumačiti kao neposlušnost ili nedostatak motivacije.
Šta roditelji mogu da urade?
Najbolje je da dete ima približno isto vreme odlaska na spavanje i buđenja, uključujući i vikende. Razlika između školskih dana i vikenda ne bi trebalo da bude velika, jer nagle promene mogu dodatno poremetiti ritam spavanja.
Roditeljima može pomoći i mirna večernja rutina. To može biti tuširanje, čitanje, razgovor ili tiha aktivnost koja detetu daje signal da se dan završava.
Elektronske uređaje, posebno telefon, tablet i televizor, poželjno je skloniti iz spavaće sobe. Kasno korišćenje ekrana može odložiti odlazak na spavanje i dodatno razbuditi dete.
Soba bi trebalo da bude tamna, tiha i dovoljno provetrena. Kofeinska pića, energetske napitke i velike obroke pred spavanje trebalo bi izbegavati.
Kada treba potražiti savet lekara?
Ako dete često teško zaspi, glasno hrče, ima prekide disanja, budi se tokom noći ili je stalno umorno tokom dana, roditelji bi trebalo da razgovaraju sa pedijatrom.
Stručni savet je posebno važan ako se uz probleme sa spavanjem javljaju nagle promene raspoloženja, teškoće u učenju, izražena razdražljivost ili problemi sa ponašanjem.
Dobar san ne rešava svaki problem sa raspoloženjem ili koncentracijom, ali je jedan od osnovnih uslova za zdrav razvoj deteta. Zato bi vreme za spavanje trebalo posmatrati kao deo brige o zdravlju, a ne kao obavezu koju dete treba da ispuni samo zbog školskih obaveza.
