Da li trauma zaista rasparčava sećanja?
Prema jednom rasprostranjenom uverenju, intenzivan strah može da poremeti način na koji mozak pohranjuje iskustva, pa umesto celovite uspomene ostaju izdvojene slike, telesni osećaji i snažne emocije. Iako takvo tumačenje deluje uverljivo, naučni dokazi ukazuju na složeniju sliku.
Psihološkinja Mišel Paterson Ford u tekstu objavljenom na portalu The Conversation opisuje traumatska sećanja kao često fragmentisana, navodeći da snažan stres može da ometa funkcionisanje hipokampusa, moždane strukture važne za pamćenje. Istovremeno, pojačana emocionalna aktivnost može doprineti tome da pojedini čulni utisci ostanu naročito živi.
Međutim, psiholog sa Harvarda Ričard Mekneli dovodi u pitanje tvrdnju da trauma uobičajeno razara sećanja i pretvara ih u nepovezane delove. U svom pregledu istraživanja o sećanjima na seksualno nasilje ukazuje na važan problem: kako utvrditi da je neko sećanje fragmentisano ako ne postoji jasno merilo za poređenje?
Naime, ljudsko autobiografsko pamćenje po prirodi je nepotpuno. Ljudi ne pamte sve detalje nekog događaja, već zadržavaju pojedine informacije, druge zaboravljaju, a iskustva naknadno rekonstruišu kada ih prepričavaju. Zbog toga praznine u nečijem iskazu same po sebi ne dokazuju da je trauma izazvala poseban poremećaj pamćenja.
Šta pokazuju istraživanja?
Mekneli se poziva na istraživanje Dejvida Rubina i njegovih saradnika, u kojem je učestvovalo 60 odraslih osoba izloženih traumatskim iskustvima, od kojih je polovina imala posttraumatski stresni poremećaj (PTSP).
Učesnici su opisivali traumatične, pozitivne i druge značajne događaje iz svog života. Istraživači su njihove iskaze analizirali pomoću 28 različitih pokazatelja, uključujući procene samih učesnika, ocene nezavisnih procenjivača i kompjuterske analize.
Rezultati nisu pokazali da su sećanja na traumatične događaje manje koherentna od ostalih autobiografskih sećanja. Takođe, osobe sa PTSP-om nisu imale manje povezane iskaze o traumi od učesnika bez tog poremećaja.
To ne znači da svi ljudi jasno pamte traumatične događaje, već da ovo istraživanje nije potvrdilo opštu pretpostavku da trauma po pravilu stvara fragmentisana sećanja. Meknelijev pregled ukazuje na nedostatak čvrstih dokaza za takvu široku tvrdnju, ali ne isključuje mogućnost da se fragmentacija kod pojedinih ljudi zaista javlja.
Teškoće u prepričavanju nisu isto što i poremećaj pamćenja
Osoba može imati poteškoća da govori o traumatičnom iskustvu zato što joj ono izaziva snažnu uznemirenost. Takva reakcija, međutim, ne otkriva automatski na koji je način događaj prvobitno zapamćen.
Mekneli navodi eksperimente koji pokazuju da način ispitivanja može uticati na to kako ljudi procenjuju povezanost sopstvenih sećanja. Kada moraju da odgovaraju na detaljna pitanja o pojedinim elementima događaja, njihovo sećanje može im delovati manje koherentno nego kada isti događaj slobodno prepričavaju.
Slično tome, snažna slika koja se iznenada pojavi u svesti ili intenzivna emocionalna reakcija ne znače da se celokupno sećanje sastoji od nepovezanih fragmenata. Doživljaj prisećanja i struktura samog sećanja povezani su, ali predstavljaju različite aspekte pamćenja.
Dodatna istraživanja otvaraju pitanje da li oporavak od PTSP-a nužno podrazumeva povezivanje rasutih sećanja u uređenu priču. U studiji o lečenju ovog poremećaja poboljšanje simptoma nije bilo dosledno povezano sa promenama u fragmentaciji narativa. To dovodi u pitanje pretpostavku da je za oporavak neophodno rekonstruisati sećanje u obliku hronološki zaokružene celine.
Zašto bi mozak čuvao sećanja na opasnost?
Psiholog Lorens Patihis problemu pristupa iz perspektive evolucije. U radu posvećenom disocijativnoj amneziji razmatra pitanje zbog čega bi prirodna selekcija favorizovala mehanizam koji blokira pristup sećanjima na opasna iskustva.
Pamćenje napada ili druge pretnje može pomoći osobi da ubuduće prepozna opasnost, izbegne rizično mesto ili upozori druge. Gubitak takvih informacija mogao bi da umanji mogućnost zaštite od ponavljanja sličnog događaja.
Na primer, osoba koju je napala životinja mogla bi da ima korist od pamćenja njenog izgleda, ponašanja i mesta na kojem se napad dogodio. Slična korist postoji i kada je reč o sećanjima na nasilje koje je počinio drugi čovek.
Patihis se posebno bavi disocijativnom amnezijom, odnosno pretpostavljenom nemogućnošću pristupa autobiografskom sećanju koje je prethodno bilo pohranjeno, a kojem osoba kasnije može ponovo da pristupi. Njegova argumentacija predstavlja teorijski izazov objašnjenjima prema kojima psiha potiskuje sećanja radi zaštite od prevelikog emocionalnog opterećenja.
Ipak, reč je o teorijskom argumentu, a ne o eksperimentalnom dokazu da su sećanja na traumatične događaje uvek očuvana ili precizna. Patihis dovodi u pitanje opštu pretpostavku o zaštitnom zaboravljanju, ali time neposredno ne pobija mogućnost fragmentacije sećanja.
Strah može pojačati neke uspomene, a oslabiti druge
Mekneli ukazuje na to da intenzivan strah može doprineti boljem pamćenju ključnih elemenata događaja, dok se sporedni detalji mogu zaboraviti. Na kvalitet sećanja utiču i drugi faktori, uključujući okolnosti samog događaja i stanje osobe u tom trenutku.
Zbog toga je važno razlikovati traumatsko iskustvo od drugih uzroka poremećaja pamćenja, poput alkoholnih prekida u sećanju. Činjenica da osoba tokom napada nije mogla da se pomeri, na primer, ne znači nužno da se događaja ne seća.
Ni način na koji neko prepričava iskustvo ne pruža sam po sebi pouzdan dokaz o njegovoj istinitosti. Nepovezan iskaz ne znači da osoba govori neistinu, kao što ni jasno i hronološki uređeno sećanje ne dokazuje da događaj nije ostavio ozbiljne posledice. Koherentnost ili fragmentisanost same po sebi ne potvrđuju ni tačnost sećanja ni prirodu doživljene traume.
Razumevanje traume bez unapred postavljenih pretpostavki
Traumatična iskustva mogu ostaviti izrazito živa, nepotpuna i emocionalno teška sećanja, o kojima je nekada teško govoriti. Ipak, dostupni dokazi ne opravdavaju zaključak da trauma kod većine ljudi nužno razbija pamćenje na nepovezane delove.
Zaključak istraživanja ukazuje na potrebu da se iskustva ljudi koji su preživeli traumu posmatraju bez unapred postavljenih očekivanja o tome kako bi njihova sećanja trebalo da izgledaju. Pažljivo slušanje, ozbiljno shvatanje patnje i kritičko razmatranje dokaza mogu da budu deo istog pristupa, bez pretpostavke da svi ljudi na traumatične događaje reaguju na isti način.
