Osećaj sitosti na prvi pogled deluje kao jednostavan i jasan signal: hrana ulazi u želudac, on se širi, a mozak nam šalje poruku da prestanemo sa jelom.
Međutim, postoje dani kada taj signal kasni ili biva potpuno potisnut željom da nastavimo da jedemo. Dok se emocionalno prejedanje najčešće objašnjava skokom kortizola, žudnjom za hranom ili padom volje, nova istraživanja pokazuju da stres deluje korak ranije: menjajući samu sposobnost mozga da precizno oseti i protumači unutrašnje signale tela.
Šta je interocepcija i zašto je sitost promenljiva
Sposobnost nervnog sistema da prepozna i protumači šta se dešava unutar organizma, od ubrzanog rada srca do širenja želuca, naučnici nazivaju interocepcija.
Mirijam Kiping, psiholog sa Univerziteta u Ulmu, ističe da osećaj sitosti nije fiksna činjenica, već subjektivna percepcija i interpretacija signala.
Za razliku od gladi ili sitosti, apetit i žudnja sadrže snažne emocionalne i motivacione komponente, zbog čega možemo biti fizički potpuno siti, a i dalje želeti slatkiš.
Eksperiment sa ,,magičnim stolom“
Kada su naučnici podvrgli grupu od 94 odrasle osobe stresnom testu mentalne aritmetike, a zatim ih poslužili jogurtom iz posude koja se tajno dopunjavala pomoću skrivene pumpe, uočili su zanimljiv obrazac.
Iako akutni stres nije podjednako uticao na sve učesnike, osobe sa slabijom regulacijom emocija i sklonošću ka nekontrolisanom jelu konzumirale su znatno više hrane pre nego što bi osetile potpunu sitost. Rezultati ukazuju na to da stres smanjuje osetljivost na jače signale sitosti i da percepcija unutrašnjih stanja zavisi od emocionalnog stanja i navika u ishrani.
Dvosmerna ulica: Vagus nerv kao glavna veza
Putovanje signala sitosti ne počinje niti se završava u želucu.
Kako se hrana unosi, želudac se širi i aktivira završetke vagus živca koji šalju informacije ka moždanom stablu. Dolaskom hrane u creva, nutrijenti generišu dodatne signale, a mozak sve te podatke kombinuje sa ukusom, sećanjima i nagradom kako bi doneo odluku da nam je obrok bio dovoljan.
Vagus živac deluje kao dvosmerni komunikacioni kanal između tela i mozga, pri čemu se najveći deo ove razmene odvija nesvesno.
Stres kao ,,džoker“ u energetskom bilansu
Uticaj stresa na ovaj sistem je složen i promenljiv. Akutni stres može kratkoročno potisnuti apetit, dok hronični stres drži organizam u stalnom stanju pripravnosti, navodeći mozak da traži brzu energiju. Eksperimenti na životinjama pokazuju da dugotrajan stres može promeniti osetljivost vagusnih vlakana na širenje želuca i signale nutrijenata, čineći poruke koje stižu do mozga „tišim“ i teže razumljivim.
Slušanje tela kao veština koja se uči
Razumevanje ove kompleksnosti menja i način na koji pristupamo savetu da ,,slušamo svoje telo“. Glad i sitost nisu jedini signali koji utiču na naše izbore: iscrpljenost, emocije i stres igraju jednako važnu ulogu.
Učenje prepoznavanja unutrašnjih poruka organizma podrazumeva svest o tome da ti signali nisu fiksni, već dinamični i podložni uticaju okruženja. Pod stresom poruke koje nam telo šalje ne nestaju, ali ih postaje znatno teže čuti.
