Mozak neprestano obrađuje informacije koje dobija od čula, kontroliše pokrete i prilagođava naš doživljaj okoline.
Zahvaljujući tim procesima, svet oko nas deluje stabilno, iako se naše oči stalno pomeraju, a zvuk sopstvenog glasa doživljavamo drugačije od ljudi koji nas slušaju.
Neke tvrdnje o tome šta ljudsko telo može ili ne može da uradi često se pojavljuju na društvenim mrežama. Međutim, nisu sve podjednako tačne.
Zašto ne možemo da vidimo svoje oči dok se pomeraju u ogledalu?
Stanite ispred ogledala i pokušajte brzo da prebacujete pogled sa jednog oka na drugo. Primetićete da ne vidite sam trenutak pomeranja očiju, iako znate da se one kreću.
Razlog je pojava poznata kao sakadička supresija. Tokom brzih pokreta očiju, koje nazivamo sakadama, naš vizuelni sistem privremeno smanjuje osetljivost na određene vizuelne informacije.
Zahvaljujući tome, ne primećujemo stalno pomeranje slike koje bi nastajalo svaki put kada promenimo pravac pogleda.
Zanimljivo je da kamera može da zabeleži pokrete naših očiju koje sami ne uspevamo da primetimo u ogledalu.
Zašto sopstveni glas čujemo drugačije od drugih ljudi?
Mnogima je neprijatno kada prvi put čuju snimak svog glasa. Često im zvuči neobično, više ili tanje nego što su navikli.
Za to postoji jednostavno objašnjenje. Dok govorimo, zvuk do unutrašnjeg uha stiže na dva načina: kroz vazduh i putem vibracija koje se prenose kroz kosti i druga tkiva glave.
Koštano provođenje doprinosi tome da sopstveni glas čujemo sa izraženijim nižim frekvencijama.
Kada slušamo snimak, taj dodatni put prenosa zvuka izostaje. Zato glas koji čujemo iz zvučnika nije potpuno isti kao onaj na koji smo navikli dok govorimo.
Snimljeni glas je bliži onome što čuju drugi ljudi, mada i mikrofon, kvalitet snimka i zvučnici mogu uticati na njegov zvuk.
Možemo li zaista da zagrizemo sopstvene zube?
Na društvenim mrežama često se može pročitati tvrdnja da čovek ne može da zagrize sopstvene zube jer ga mozak automatski zaustavlja.
Međutim, takvo objašnjenje nije sasvim tačno.
Zubi se prirodno dodiruju prilikom zatvaranja vilice i žvakanja. Taj kontakt naziva se okluzija, a omogućavaju ga usklađeni pokreti vilice i mišića za žvakanje.
Ono što ne možemo da uradimo na uobičajen način jeste da sopstveni zub zahvatimo drugim zubima kao što bismo zagrizli komad hrane.
Zato ovu tvrdnju ne treba predstavljati kao poseban zaštitni refleks mozga. Reč je pre svega o načinu na koji su građene i postavljene naše vilice i zubi.
Mozak nam ne prikazuje svet baš onakvim kakav jeste
Ovi primeri pokazuju koliko je naš doživljaj sopstvenog tela složeniji nego što se na prvi pogled čini.
Mozak ne prima informacije iz okoline potpuno pasivno. On ih obrađuje, povezuje i prilagođava kako bismo mogli lakše da se krećemo, govorimo i reagujemo na promene.
Zbog toga ne primećujemo svaki pokret svojih očiju, a sopstveni glas doživljavamo drugačije od ljudi oko nas.
Upravo takvi svakodnevni detalji otkrivaju koliko je ljudsko telo složen sistem, čak i kada obavlja radnje koje nam deluju sasvim obične.
