To ima smisla ako se pogleda način na koji funkcioniše naše pamćenje. Kada bismo jednako snažno zadržavali svaki prizor, razgovor, zvuk i nevažan podatak sa kojim se susretnemo tokom dana, naš mozak bi ubrzo bio preopterećen ogromnom količinom informacija. Zaboravljanje zato može biti deo načina na koji mozak održava efikasan sistem pamćenja.
Tokom sna dolazi do promena u aktivnosti različitih moždanih mreža. Posebno su važni obrasci aktivnosti tokom dubokog, sporotalasnog sna i REM faze. Istraživanja ukazuju da se tada ponovo aktiviraju određeni memorijski tragovi, pri čemu se veze između nervnih ćelija mogu menjati i reorganizovati. Na taj način mozak svojevrsno „obrađuje“ iskustva iz prethodnog dana, umesto da ih jednostavno skladišti bez selekcije.
Zanimljivo je da se upravo tu pojavljuje razlika između pamćenja i korisnog pamćenja. Nije cilj da se svega sećamo podjednako dobro. Informacije koje su važne, emocionalno značajne ili povezane sa ranijim znanjem mogu dobiti prednost, dok se manje relevantni detalji vremenom potiskuju. San tako učestvuje u procesu kojim se od ogromne količine dnevnih iskustava pravi organizovanija memorijska slika.
Zaboravljanje može imati i psihološku funkciju. Kada se ne bi menjala snaga svih memorijskih tragova, našu pažnju bi stalno zauzimala prošla iskustva. Sposobnost da neka sećanja izblede omogućava nam da se lakše usredsredimo na ono što je trenutno važno i da novo znanje povežemo sa postojećim.
Zato sledeći put kada se probudimo i shvatimo da se ne sećamo svega što se dogodilo prethodnog dana, to ne mora da znači da je naš mozak „zakazao“. Zapravo je uradio selekciju za šta je namenjen, birao šta vredi da sačuva, a šta može da pusti.
