Iza kratkog naziva „ćurčija“ krije se posao koji je počinjao mnogo pre prvog šava. U pojedinim radionicama isti majstor preuzimao je sirovu kožu i obrađivao je sve do gotovog odevnog predmeta.
Narodni muzej u Leskovcu beleži da su tamošnje ćurčije radile upravo tako, od pripreme krzna do krojenja i šivenja.
Najčešće su koristili ovčije, jagnjeće, kozje i jareće kože sa krznom. Od njih su pravili kožuhe, šubare, bunde i druge delove zimske odeće. I sam naziv zanata povezan je sa turskom rečju „kürk“, koja označava krzno.
Od sirove kože do materijala za šivenje
Sveža koža nije mogla odmah da se iskroji i pretvori u odeću. Najpre je trebalo da prođe kroz obradu kojom postaje postojanija, čistija i dovoljno meka za dalji rad.
Postupci su obuhvatali štavljenje, čišćenje, pranje, sušenje, rastezanje i omekšavanje. Krzno se po potrebi šišalo, a materijal mogao i da se boji. Leskovački muzej navodi da su se nekada za dobijanje boja koristile pečurke, rujevina i kora određenog drveća.
Krojenje je dolazilo tek kada koža bude pripremljena. To je jedan od razloga zbog kojih je ćurčijski posao zahtevao više od umeća šivenja.
Kakav su alat koristile ćurčije
U radionici su bili potrebni noževi, makaze, igle, šabloni i kalupi. Svaki od tih predmeta imao je određenu namenu: pripremu materijala, precizno isecanje delova ili oblikovanje gotovog komada.
U opisu zanata koji čuva Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije pominju se table za rastezanje kože, sitni čelični ekseri kojima se ona pričvršćuje, krznarski nožić i makaze. U savremenijem radu koriste se i posebne mašine za šivenje kože i krzna.
Šubara je zahtevala još jedan važan predmet, kalup na kojem je dobijala oblik i veličinu. Kalupi za šubare sačuvani su i u etnološkoj postavci Zavičajnog muzeja Knjaževac.
Po čemu se ćurčija razlikovao od krojača
Ćurčiju i krojača povezivali su uzimanje mera, krojenje i spajanje delova odeće. Ipak, materijal je određivao razliku između njihovih poslova.
Dok je krojač prvenstveno radio sa tkaninama, ćurčija je poznavao kožu sa krznom i postupke njene obrade. Zato je veština krojenja i šivenja predstavljala samo jedan deo njegovog znanja. U radionicama koje su same pripremale kožu, majstor je obavljao i poslove koji prethode izradi odeće.
Zanat koji se i dalje prenosi
Ćurčijski zanat upisan je 2023. godine u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Upis obuhvata znanja i veštine obrade kože i krzna, kao i izrade odevnih predmeta.
O tome kako se zanatsko znanje čuva kroz svakodnevni rad govori i priča o opančaru Jovi iz Zaječara. Njegov posao je drugačiji, ali i u jednoj i u drugoj radionici poznavanje kože ostaje osnova majstorskog umeća.
