Paljenje fenjera bilo je svakodnevni posao. Merdevine su služile da se dohvati lampa, a staklo je trebalo čistiti od gareži. Bez goriva i održavanja, fenjer bi ostao taman ma koliko dobro mesto bilo odabrano za njegovo postavljanje.
U vreme petrolejske rasvete, fenjerdžija je proveravao i fitilj, podešavao ga i pripaljivao. Svako svetlo na njegovom putu tražilo je isti obilazak.
Fenjer ispred kafane bio je obaveza
Beogradska opština je 1856. godine nabavila šest novih fenjera za ulično osvetljenje. Koštali su hiljadu forinti, a taj iznos raspoređen je na 400 kuća u ulicama u kojima su postavljeni, objasnila je istoričarka tehnike Zorica Civrić za „Večernje novosti“.
Iste godine vlasnicima gostionica, mehana i kafana naređeno je da postave fenjer ispred svog lokala. Morali su da ga pale predveče i nisu smeli da ga ugase pre deset sati uveče. Ko ne bi poslušao, rizikovao je zatvaranje radnje.
Tako su i kafedžije dobile obavezu da osvetljavaju deo ulice ispred svog ulaza.
Ko je brinuo o stotinama svetiljki?
Prema podacima koje prenose „Večernje novosti“, u Beogradu je 1884. godine bilo 611 opštinskih i 285 mehandžijskih fenjera. Svi su paljeni svake večeri.
Sedam godina kasnije, 1891, opština je imala 16 angažovanih fenjerdžija, a za osvetljenje je korišćen petrolej.
Njihova oprema mogla je da stane u ruke i na rame, ali se posao ponavljao iz večeri u veče. Petrolej se trošio, stakla su se prljala, a fenjere je ponovo trebalo pripremiti za paljenje.
Električna svetlost ispred kafane
Prvi susreti Beograđana sa električnim osvetljenjem dogodili su se pre izgradnje javne elektrane.
U leto 1880. godine električna lučna svetiljka zasijala je ispred kafane „Kod Skupštine“, navodi „Vreme“ u tekstu o izložbi Muzeja nauke i tehnike „Život u Srbiji uoči elektrifikacije“. Imala je zaseban izvor napajanja, jer gradska električna mreža još nije postojala.
Neki posmatrači poneli su nagaravljena stakla kroz koja su gledali novu svetiljku. Plašili su se da bi im jaka svetlost mogla oštetiti vid.
Struja sa Dorćola
Javna električna rasveta stigla je 1893. godine, sa početkom rada termoelektrane na Dorćolu. Elektroprivreda Srbije navodi 6. oktobar 1893. kao datum kada je ova elektrana, prva javna u Srbiji, puštena u rad.
U istorijskom pregledu EPS-a zabeleženo je da je na beogradskim ulicama bilo postavljeno 65 lučnih lampi i 422 sijalice.
Uvođenje struje u kuće išlo je sporije. Petrolejske lampe ostale su u upotrebi i pošto su pojedine ulice dobile električno osvetljenje. Prema podacima predstavljenim u „Vremenu“, čak ni u Abadžijskoj ulici, današnjoj Ulici kraljice Natalije, električna rasveta do 1908. godine nije bila uvedena u sve domove.
Kako se mreža širila, fenjerdžije su imale sve manje posla. Električne svetiljke više nije trebalo obilaziti sa kantom petroleja i merdevinama.
