Jedni se okreću vezu i tkanju, drugi radu sa drvetom ili izradi instrumenata, a neki nastavljaju posao svojih roditelja.
Jedan od njih je Marko Milosavljević iz Čačka, koji pravi gusle. Zanat nije nasledio u porodici, već ga je otkrio kasnije. Kada je sa 28 godina kupio prve gusle od majstora Mome Čabaka, zainteresovalo ga je kako se instrument izrađuje.
Počeo je da uči od njega, a danas gusle pravi samostalno, u svojoj radionici kraj Zapadne Morave. Kod njega se gusle ne prave na brzinu. Najčešće koristi javor sa Zlatara, Zlatibora ili iz okoline Ivanjice, a drvo mora da odstoji i suši se četiri do pet godina pre nego što počne obrada.
Posle toga slede rezbarenje, postavljanje kože i završni detalji. Za izradu jednih gusala potrebno mu je oko 15 do 20 radnih dana, a do početka 2026. napravio ih je više od 30.
Vez koji je počeo iz prabakine kutije
Aleksandra Tatić iz Novog Sada vezom se zainteresovala još kao devojčica, kada je pronašla prabakinu kutiju punu raznobojnih konaca. U početku je sve bilo igra, ali joj se ta ljubav kasnije vratila. Danas pravi ogrlice, tapiserije i druge vezene radove.
Kaže da ju je vez naučio strpljenju, jer za neke radove treba i po nekoliko dana. Najčešće bira cvetne motive, ali ne želi samo da ponavlja ono što se nekada radilo.
Od dedinog bureta do francuskih vinarija
Nikola Cvetković iz sela Modrica kod Kruševca nastavio je porodični zanat kojim su se pre njega bavili njegov deda i otac. On je treća generacija pintera, majstora koji prave drvenu burad i bačve.
Odrastao je uz radionicu u kojoj je njegov deda pravio kace za šljive, burad za rakiju i čabrove za sir i kajmak. Nikola i njegov brat Aleksandar nastavili su isti posao, ali su ga vremenom proširili. Njihova burad za vino i konjak stigla su čak i do kupaca u Francuskoj.
Iako danas koriste i mašine, veliki deo posla i dalje zavisi od dobrog drveta, iskustva i preciznog ručnog rada. Nikola je od oca i dede učio sve, od izbora drveta do završne obrade bureta.
Koliko je ovaj zanat postao redak pokazuje i podatak da je u Modrici sedamdesetih godina bilo više od sto pinterskih radionica. Kada je 2020. godine objavljena priča o Nikoli, ostalo ih je svega nekoliko.
Upravo ovakvi primeri pokazuju da stari zanati ipak nisu sasvim nestali.
