Ovaj paradoks je posledica društva u kom živimo. Nekada je veliki deo životnih odluka bio unapred određen okolnostima. Čovek bi živeo u mestu u kom je rođen, bavio se zanimanjem koje je bilo povezano sa porodicom ili lokalnom sredinom, a izbor proizvoda i usluga bio je daleko uži. Danas se od pojedinca očekuje da samostalno napravi svoj životni put.
Tu dolazi do novog pritiska, jer ako postoji deset mogućnosti, izbor jedne od njih znači odricanje od ostalih devet. Ako postoji samo jedna, nema mnogo razloga za razmišljanje. Ali kada ih ima na desetine ili stotine, počinjemo da razmišljamo da li smo mogli da izaberemo nešto bolje.
To se vidi i u potpuno svakodnevnim, običnim situacijama. Nekada smo u prodavnici birali između nekoliko vrsta proizvoda. Danas možemo provesti deset minuta čitajući sastav, gledajući ocene, poredeći cene i razmišljajući da li je drugi proizvod ipak bolji. Isto se dešava kada biramo restoran, telefon, letovanje ili film.
Još jedan aspekt je očekivanje društva od nas. Ako nismo zadovoljni poslom, očekuje se da pronađemo drugi. Ako nam se ne dopada grad u kojem živimo, možemo da se preselimo. Ako nismo zadovoljni načinom života, možemo da ga promenimo. Sloboda je veća, ali je veći i osećaj lične odgovornosti za posledice.
Zbog toga se često javlja pitanje: „Da li sam izabrao najbolje što sam mogao?“ Čak i kada smo zadovoljni, lako možemo da zamislimo alternativu koja je možda bila bolja. Društvene mreže taj osećaj dodatno pojačavaju jer nam svakodnevno pokazuju kako drugi ljudi žive, putuju, rade, uređuju domove i provode slobodno vreme.
Paradoks savremenog društva zato nije u tome što imamo previše slobode, već u tome što smo prvi put suočeni sa tolikom količinom mogućnosti da izbor sam po sebi postaje svojevrsni zadatak.
