U savremenoj kulturi sve je prisutniji osećaj da smo iscrpeli nove ideje i da se neprestano vrtimo u krugu retro trendova i estetske reciklaže prošlih decenija. Ovaj specifičan društveni i kulturni fenomen najpreciznije opisuje pojam hantologija, nastao kao spreg filozofije i teorije umetnosti. Reč je o konceptu koji objašnjava kako nas prošlost, a pre svega njena nikada ostvarena obećanja o boljoj budućnosti, proganja poput duha, sprečavajući nas da stvorimo bilo šta autentično novo.
Sam pojam skovao je francuski filozof Žak Derida početkom devedesetih godina prošlog veka, igrajući se rečima hantise (opsednutost ili proganjanje) i ontologija (nauka o biću). Derida je uočio da padom velikih ideologija istorija nije stala, već da su njeni „duhovi“ nastavili da lebde nad zapadnim društvima. Hantologija u svom izvornom obliku označava stanje u kom sadašnjost nikada nije u potpunosti samostalna, već je konstantno pod uticajem prošlih ideja, nedaća i političkih utopija koje su ostale nezavršene.
Deceniju i po kasnije, britanski teoretičar kulture Mark Fišer preneo je ovaj filozofski koncept u sferu pop kulture, filma i muzike, definišući ga kroz dramatičnu dijagnozu — otkazivanje budućnosti. Fišer je uočio da je 21. vek u velikoj meri izgubio sposobnost da zamisli sopstvenu estetiku i viziju sutrašnjice. Umesto da kreiramo potpuno nove umetničke pravce kako su to činile prethodne generacije, savremeno društvo pretežno konzumira nostalgiju, oslanjajući se na proverene formule i estetiku XX veka.
Ova opsednutost prošlošću posebno se odrazila u mikro-žanrovima elektronske i ambijentalne muzike, gde umetnici svesno koriste zvukove krckanja gramofonskih ploča, šumove starih magnetofonskih traka iz zaboravljenih obrazovnih emisija. Takav zvučni pejzaž ne služi samo za izazivanje sentimentalnosti, već stvara osećaj nelagode i melanholije. Slušalac se kroz tu muziku priseća kako je budućnost nekada delovala svetlo, tehnološki napredno i puno nade, stvarajući takozvanu „nostalgiju za izgubljenim budućnostima“.
