Međutim, u poslednje vreme, u prvim redovima tehnološke revolucije nalazi se jedno neočekivano zanimanje – filozofi. Tehnologija je napredovala toliko brzo da je pred nas postavila gomilu zamršenih, suštinskih problema, a to je upravo omiljeni teren filozofije.
Od apstraktnih teorija do praktičnog koda
Decenijama je filozofija posmatrana kao akademska disciplina izolovana od realnog biznisa i tehnološkog sektora. Ipak, sa usponom generativne veštačke inteligencije, apstraktna pitanja o svesti, moralu i prirodi istine postala su hitni inženjerski problemi. Filozofi se u AI laboratorijama ne bave samo teorijom; oni pomažu u oblikovanju načina na koji sistemi donose odluke i komuniciraju sa svetom.
Prvi i najveći izazov jeste takozvani problem usklađivanja (The Alignment Problem). Glavno pitanje ovde je kako obezbediti da superinteligentni sistemi deluju u skladu sa ljudskim vrednostima i ciljevima. Inženjeri se suočavaju sa problemom koje vrednosti treba staviti u prvi plan, kao i kako definisati pravednost ili dobro u formi pravila koja algoritam može da razume. Filozofi etičari poseduju alate i vekove tradicije u analiziranju ovih pitanja, čime pomažu timovima da izbegnu situacije u kojima AI optimizuje neki cilj na štetu čovečanstva.
Drugi razlog leži u definisanju svesti i uma. Sa pojavom modela koji komuniciraju neverovatno prirodno, javnost, pa čak i neki inženjeri, skloni su da im pripišu svest. Filozofi uma pomažu laboratorijama da postave jasne granice između simulacije inteligencije i stvarne svesnosti, odnosno sentijentnosti, čime se sprečava širenje lažnih verovanja o prirodi mašina.
Treći segment je epistemologija u eri dezinformacija. U svetu punom „halucinacija“ AI modela i lažnih sadržaja, pitanje šta je istina više nije samo tema za akademsku raspravu. Filozofi koji se bave teorijom saznanja pomažu u kreiranju kriterijuma za to kako AI modeli evaluiraju izvore informacija, prepoznaju pristrasnost i verifikuju činjenice pre nego što ih plasiraju korisnicima.
Kako izgleda saradnja na terenu?
U svakodnevnoj praksi, filozofi u AI laboratorijama rade ruku pod ruku sa programerima i primenjuju svoje znanje direktno na razvoj sistema. Na primer, u oblasti etike i bezbednosti, njihov posao je da pomognu u definisanju jasnih ograničenja – odnosno da preciziraju šta AI model nikada ne sme da generiše ili uradi.
Takođe, oni igraju veliku ulogu u dizajnu podsticaja. Kada se modeli treniraju putem povratnih informacija od ljudi, filozofi pomažu da se formulišu pravila nagrađivanja koja dugoročno promovišu istinitost i korisnost, a ne samo dopadljivost odgovora. Na kraju, njihov zadatak je i procena šireg socio-političkog uticaja, gde predviđaju kako će sistemi uticati na strukturu društva, radna mesta i ljudska prava.
Inženjeri uglavnom znaju kako da naprave sistem da funkcioniše, ali filozofi su tu da pomognu da razumemo zašto ga pravimo na određeni način i šta bi sve moglo da pođe po zlu ako se ne postave prave osnove.
Nova renesansa humanističkih nauka
Zapošljavanje filozofa u AI laboratorijama šalje jasnu poruku da je tehnologija postala previše moćna da bi bila prepuštena isključivo inženjeringu.
Dok se krećemo ka potencijalnom razvoju opšte veštačke inteligencije (AGI), pitanja šta znači biti čovek, šta je moralno i kako želimo da izgleda naša zajednička budućnost prestaju da budu apstraktna i postaju ključna bezbednosna pitanja.
U eri u kojoj mašine uče da simuliraju razmišljanje, ljudsko kritičko mišljenje u svom najčistijem obliku postaje jedan od najvažnijih resursa savremene tehnološke industrije.
