Prema njegovom konceptu dramaturgije, svet u kom živimo podseća na veliku scenu na kojoj smo mi akteri koji neprekidno menjaju svoje ponašanje, izgled, jezik i ekspresije kako bi pridobili svoju publiku.
Prednja i zadnja scena društvene svakodnevice
Gofman ključnu razliku u ljudskom ponašanju povlači između „prednje scene“ i „zadnje scene“. Prednja scena predstavlja sve one prostore u kojima nastupamo direktno pred publikom, na primer: na poslu, u javnosti ili na okupljanjima, i na njoj se strogo pridržavamo društvenih normi i uloga koje se od nas očekuju. Nasuprot tome, zadnja scena je privatni domen iza kulisa gde možemo odložiti svoje maske, opustiti se, skinuti pritisak javnog nastupa i pripremiti se za buduće izvođenje.
Upravljanje impresijama za Gofmana nije dokaz ljudske dvoličnosti, nego je osnovni i neophodni mehanizam za funkcionisanje društva. Kada pazimo na to kako delujemo pred drugima, mi olakšavamo komunikaciju, izbegavamo konflikte i pomažemo da se društvene interakcije odvijaju stabilno i bez neprijatnosti. Svi mi neprestano balansiramo svoje nastupe kako bi nas okruženje doživelo na način koji odgovara datoj situaciji.
Konstrukcija identiteta kroz interakciju
Ovakav pristup u potpunosti menja naše razumevanje ličnog identiteta. Za Gofmana, ljudsko sopstvo nije nekakva fiksna, unutrašnja suština koja se samo spolja izražava, već nešto što se neprekidno stvara, pregovara i održava u samom procesu društvenih odnosa. Naš identitet se uobličava kroz uloge koje igramo i odgovore koje dobijamo od publike, što znači da je identitet dinamičan i zavisan od konteksta u kom se nalazimo.
Dramaturgija time otkriva da je čovekovo „ja“ zapravo zbir svih performansa koje pruža tokom života. Biti profesionalac na poslu, brižan prijatelj ili autoritativan roditelj zahteva različite pristupe, ali svi ti nastupi zajedno čine celinu našeg društvenog postojanja.
U savremenom svetu, gde su društvene mreže postale nova, digitalna prednja scena, Gofmanova teorija postaje još relevantnija za razumevanje načina na koji pažljivo kreiramo sliku o sebi pred svetom.
Ulični protesti su vrhunac političke dramaturgije u kojoj mnogi koriste javne prostore kao prednju scenu za agresivno oblikovanje javnog mnenja i odmeravanje snaga. Svaki masovni skup, skandiranje ili radikalan potez funkcioniše kao pažljivo osmišljen performans koji ima za cilj da demonstrira moć, izvrši pritisak na neistomišljenike i dokaže legitimitet sopstvenih zahteva. Kroz ovakvo javno nadmetanje i upravljanje impresijama, oni nastoje da nametnu sopstveni narativ, vršeći emotivan i politički pritisak kako na neodlučnu javnost, tako i na suprotnu stranu.
