Nije bilo lajkova, pregleda profila ni plavih kvačica. Postojao je fiksni telefon, a on se uglavnom nalazio tamo gde su svi mogli da čuju razgovor.
Kada očekujete poziv, motali ste se oko telefona bez pravog razloga. Čim zazvoni, potrčite, a onda se javi neko drugi iz kuće i glasno pita:
„Ko te traži?“
Ako je kabl bio dovoljno dug, telefon biste odneli u hodnik, seli na pod i pričali što tiše. Razgovor bi potrajao satima, iako se sutradan opet viđate u školi ili u kraju.
Najduže je trajalo završavanje poziva.
„Ajde, ti prvi spusti.“
„Ne, ti.“
I tako još deset minuta.
Pesma se nije slala, već čekala
Kada ste nekome želeli da pošaljete pesmu, nije bilo dovoljno ukucati naslov. Čekalo se da je puste na radiju, sa prstom spremnim iznad dugmeta za snimanje.
Najgore je bilo kada voditelj govori preko uvoda ili se uključi baš pre poslednjeg refrena. Onda se čeka sledeća prilika.
Miks kasete pravile su se satima. Redosled pesama pažljivo se birao, a omot se ispisivao rukom. Nekada se dodavao datum, nečije ime, srce ili poruka koju je bilo lakše napisati nego izgovoriti.
Nije to bio skup poklon, ali je bilo jasno koliko je neko vremena potrošio na njega.
Pisma su ostajala u fiokama
Pisalo se rukom, bez automatskog ispravljanja i bez mogućnosti da se cela rečenica obriše jednim potezom. Pogrešna reč bi se precrtala, a važan deo često bi se prvo napisao na drugom papiru.
Odgovor nije stizao odmah. Nekada se čekalo nekoliko dana, nekada mnogo duže. Za to vreme nije postojala mogućnost da proverite da li je pismo stiglo i zašto odgovora nema.
U koverti bi se ponekad našla fotografija, osušeni cvet ili papirić sa stihovima neke pesme. Takva pisma nisu se bacala. Završavala su u kutiji, između starih fotografija, čestitki i sitnica čije značenje niko osim vlasnika nije razumeo.
Fotografije su bile iznenađenje
Foto-aparat se nije vadio za svaki trenutak. Film je imao ograničen broj snimaka, pa se pazilo da se ne potroši na nešto nevažno.
Tek kada se film razvije, videlo se šta je zapravo fotografisano. Na jednoj slici neko je zatvorio oči, druga je bila mutna, na trećoj je nečija glava ostala van kadra.
Od 36 fotografija možda bi četiri ispale kako treba. Baš te četiri završavale su u albumu, okviru ili novčaniku. Na poleđini se pisalo gde je fotografija nastala, ko je na njoj i koje godine, kao da će neko jednog dana morati da se podseti.
Dogovor je zaista bio dogovor
Kada se kaže: „Vidimo se u sedam kod škole“, tamo ste dolazili u sedam. Niste mogli usput da pošaljete da kasnite, da promenite mesto ili da ste ipak odustali.
Ako nekoga nema, čeka se. Deset minuta, pa još deset. Onda se krene kući, bez objašnjenja i bez poruke koja će stići kasnije.
Zbog toga su se dogovori ozbiljnije shvatali. Nije bilo lako pronaći nekoga kada izađe iz kuće, pa je trebalo unapred znati gde se ide i kada se vraća.
Nije sve bilo bolje, ali je bilo drugačije
Naravno, nije svako čekanje bilo romantično. Pisma su se gubila, pozivi propuštali, fotografije propadale, a nesporazumi trajali danima jer nije bilo brzog načina da se razjasne.
Ipak, neke stvari su zahtevale više pažnje. Da biste čuli nečiji glas, morali ste da pozovete. Da biste poklonili muziku, morali ste da je snimite. Da biste sačuvali trenutak, imali ste jednu priliku da pritisnete dugme na foto-aparatu.
Možda se zato i danas pamte brojevi starih telefona, pesme sa kaseta i rukopis sa pisama. Ne zato što je tada sve bilo lepše, već zato što se do mnogih stvari dolazilo sporije.
