Jedan od odgovora krije se u načinu na koji su Rimljani pravili beton – i u sitnim komadima kreča koji su dugo smatrani običnom greškom u mešanju.
Kada se danas govori o rimskom graditeljstvu, obično se prvo pomisli na ogromne građevine, puteve i akvadukte. Međutim, možda je još zanimljivije ono što se nalazi unutar njihovih zidova.
Rimski beton nije bio isti kao današnji. Rimljani su koristili kreč, vodu, kameni materijal i pucolanske sastojke, među kojima je bio i vulkanski pepeo. Upravo je vulkanski materijal dugo smatran glavnim razlogom izuzetne trajnosti njihovih građevina.
Ipak, istraživanja su pokazala da je važnu ulogu mogao da ima još jedan sastojak.
Bele grudvice koje su dugo smatrane greškom
U uzorcima starog rimskog betona mogu se pronaći male bele čestice bogate krečom.
Godinama se pretpostavljalo da su nastale zato što materijal nije dovoljno dobro izmešan. Drugim rečima, ono što je preživelo gotovo 2.000 godina smatralo se tragom ne baš savršenog rada rimskih majstora.
Naučnici su, međutim, počeli detaljnije da proučavaju upravo te čestice.
Pokazalo se da bi one mogle da budu posledica posebnog postupka u kojem je korišćen živi kreč. Umesto da ga uvek prethodno gase vodom, rimski graditelji su ga u određenim slučajevima direktno mešali sa ostalim sastojcima.
Takav postupak izaziva snažnu hemijsku reakciju i oslobađanje toplote, zbog čega ga istraživači nazivaju „vrućim mešanjem“.
Voda ulazi u pukotinu, a onda počinje reakcija
Najzanimljivije je ono što se događa kada se tokom vremena u betonu pojavi mala pukotina.
Kada kroz nju prodre voda i dođe do čestica bogatih krečom, kalcijum može da dospe u pukotinu. Tu se stvaraju nove mineralne naslage koje vremenom mogu da popune deo nastalog prostora.
Praktično, materijal dobija mogućnost da određena sitna oštećenja sam zatvori.
To ne znači da rimski beton može da popravi veliki zid koji se raspada niti da se regeneriše neograničeno. Reč je o mnogo manjim pukotinama, ali upravo sprečavanje njihovog širenja moglo je da doprinese tome da građevine opstanu vekovima.
Naučnici su ovu pojavu proveravali i na savremenim uzorcima napravljenim po principu rimskog betona. Kada su u njima napravili pukotine i pustili vodu da prolazi, kod uzoraka pripremljenih sa živim krečom pukotine su se zatvarale znatno brže.
Dokaz pronađen na gradilištu starom skoro 2.000 godina Posebno važan trag pronađen je u Pompeji.
Erupcija Vezuva 79. godine zatrpala je grad, ali je istovremeno sačuvala ono što bi na gotovo svakom drugom mestu odavno nestalo – nedovršeno rimsko gradilište zajedno sa materijalom koji su majstori pripremali za rad.
Analize materijala pokazale su da su živi kreč i pucolanski sastojci bili pomešani u suvom stanju pre dodavanja vode.
Za istraživače je to veoma važan nalaz jer pruža neposredan uvid u način na koji su rimski majstori zaista radili, a ne samo u ono što je zapisano u antičkim tekstovima.
Panteon je najbolji dokaz koliko su znali
Jedan od najupečatljivijih primera rimskog betona nalazi se u samom centru Rima. Kupola Panteona napravljena je od nearmiranog betona i stoji gotovo 1.900 godina. I danas se smatra najvećom nearmiranom betonskom kupolom na svetu.
Rimski graditelji pritom nisu koristili potpuno istu mešavinu od dna do vrha. Kako su se približavali vrhu kupole, koristili su lakši materijal kako bi smanjili njenu težinu. To pokazuje da dugovečnost njihovih građevina nije bila posledica jednog slučajno dobrog recepta. Dobro su poznavali materijale koje koriste i prilagođavali ih mestu na kojem grade.
Stari recept ponovo zanima savremene inženjere
Naučnici danas ne proučavaju rimski beton samo iz istorijske radoznalosti.
Ako beton može duže da traje i ako sitna oštećenja mogu da se zatvore pre nego što prerastu u veće pukotine, građevine bi mogle da zahtevaju manje popravki i zamene materijala.
Zato se pojedini principi rimskog graditeljstva danas ponovo ispituju sa potpuno savremenim ciljem.
Rimljani, naravno, nisu poznavali hemijske formule kojima danas objašnjavamo šta se dešava unutar njihovog betona. Ali su kroz iskustvo očigledno došli do postupaka koji su davali izuzetne rezultate.
Skoro dva milenijuma kasnije, njihove građevine još stoje, a naučnici pokušavaju da otkriju šta sve možemo da naučimo iz materijala koji su za sobom ostavili.
