Za stare Rimljane, udar groma bio je direktna i moćna poruka samih bogova, pre svega Jupitera Gromovnika. Kada bi grom udario u zemlju, Rimljani su verovali da je to mesto dodirnuto božanskom silom i da više ne pripada smrtnicima. Zbog toga su odmah sprovodili poseban, strogo propisan ritual kako bi osveštali to mesto, umirili gnev bogova i sprečili dalju nesreću za zajednicu.
Ritual je obuhvatao obred poznat kao bidental. Na mestu udara groma, sveštenici iskopali bi rupu i u nju sahranili sve ostatke koje je grom spalio ili uništio, uključujući i žrtvovanu dvogodišnju ovcu. Preko tog mesta podizao se kružni kameni zid bez krova, takozvani puteal, koji je simbolično ograđivao sveto tlo. Bilo kakvo prekopavanje, skrnavljenje ili čak nenamerno gaženje ovog mesta smatralo se teškim grehom koji donosi prokletstvo.
Ova neobična praksa pokazuje koliko su Rimljani duboko povezivali prirodne sile sa religijom i državnim poretkom. Za njih je grom bio jasna opomena da je narušena božanska ravnoteža. Sahranjivanjem tragova groma i podizanjem kamenih ograda, Rimljani nisu samo iskazivali poštovanje prema moći prirode, već su stvarali fizičke podsetnike u prostoru koji su prolaznike vekovima opominjali na granicu između ljudskog i božanskog sveta.
