Odlazak u školu, druženje ili razdvajanje od roditelja nekoj deci izazivaju intenzivnu zabrinutost. Ona se ne pokazuje uvek rečima: može se ispoljiti kroz razdražljivost, teškoće sa spavanjem, stalno traženje uveravanja ili bolove u stomaku.
Takve tegobe mogu pratiti anksioznost, ali same po sebi nisu dovoljne za dijagnozu.
Roditelji prirodno žele da uklone ono što uznemirava dete. Ipak, psiholog Klark Goldstin u tekstu za Child Mind Institute objašnjava da stalno izbegavanje može održavati krug anksioznosti.
Cilj podrške jeste da dete nauči da podnese neprijatnost i postepeno stekne poverenje u svoje sposobnosti.
Priznajte osećanje, pokažite poverenje
Detetu je potrebno da oseti da ga roditelj sluša. Uvažavanje njegovog straha može da ide zajedno sa ohrabrivanjem da se suoči sa situacijom.
Primer takve poruke bio bi: „Vidim da ti je teško. Hajde da razmislimo šta bi ti pomoglo da napraviš prvi korak.“
Važno je i izbegavati obećanja koja roditelj ne može da ispuni, poput garancije da dete neće pogrešiti ili doživeti neprijatnost. Korisnije je pokazati poverenje da će, uz podršku, moći da se snađe.
Napredak počinje malim koracima
U kognitivno-bihejvioralnoj terapiji deca uče da se sa strahovima suočavaju postepeno, u bezbednim uslovima. Stručnjak i dete zajedno određuju koji su izazovi lakši, a koji zahtevniji.
To znači da koraci treba da budu podnošljivi i prilagođeni detetu. Napredovanje se planira tako da ono stekne iskustvo da može da izdrži neprijatno osećanje. Kod izraženih strahova, ovakav plan treba praviti uz stručnu podršku.
Pitajte otvoreno i napravite plan
Pitanje „Kako se osećaš povodom sutrašnjeg izleta?“ ostavlja detetu prostor da opiše svoje iskustvo. Pitanje koje unapred pretpostavlja strah može usmeriti razgovor samo na zabrinutost.
Nekoj deci pomaže i konkretan dogovor: kome mogu da se obrate ako im zatreba pomoć i šta mogu da urade ako se zabrinu. Roditelji pritom daju primer načinom na koji se sami nose sa stresom.
Kada potražiti stručnu pomoć
Povremeni strahovi deo su odrastanja. Razlog za stručnu procenu postoji kada je zabrinutost intenzivna, uporna ili počinje da ograničava svakodnevni život, odlazak u školu, druženje, odvajanje od roditelja ili porodične aktivnosti.
Tada se roditelji mogu obratiti pedijatru, dečjem psihologu ili dečjem psihijatru. Procena pomaže da se razume šta stoji iza teškoća i odabere odgovarajuća podrška. Ne treba čekati da strah počne da određuje čitav porodični život.
