Za dete razvod nije samo kraj odnosa između mame i tate. Može da znači drugačija jutra, selidbu, promenu svakodnevnih navika i praznike koji više ne izgledaju isto.
Čak i kada roditelji smatraju da su sve objasnili, detetu je često potrebno vreme da razume šta se menja, a šta ostaje sigurno.
Ipak, razvod ne znači da će dete zauvek izgubiti poverenje u ljude ili imati teškoće u budućim vezama. Reakcije zavise od uzrasta, prethodnih iskustava, porodičnih odnosa i podrške koju dobija. Posebno je važno koliko je izloženo sukobima i da li odrasli uspevaju da mu obezbede stabilnu svakodnevicu.
„Da li sam ja kriv?“
Dete ne mora naglas da postavi ovo pitanje da bi se njime bavilo. Može da poveže razvod sa lošom ocenom, neposlušnošću ili svađom tokom koje se pominjalo njegovo ponašanje.
Zato nije dovoljno jednom reći da ono nije odgovorno. Tu poruku treba ponavljati mirno i jasno: „Ovo je odluka odraslih. Nisi je izazvao i nije tvoj posao da nas pomiriš.“
Roditelji mogu da objasne da više neće živeti zajedno, bez iznošenja intimnih detalja i međusobnih optužbi. Detetu je potrebno objašnjenje koje odgovara njegovom uzrastu, a ne teret razloga zbog kojih je brak završen.
Strah od toga ko ostaje, a ko odlazi
Kada jedan roditelj napusti zajednički dom, dete može da se zabrine da će izgubiti i njega. Tada se mogu pojaviti učestalo traženje potvrde da je voljeno, teško odvajanje ili pitanja o tome kada će se roditelj vratiti.
Sigurnost se gradi i malim, predvidivim postupcima. Detetu može više da znači jasan odgovor „Tata dolazi po tebe u subotu posle doručka“ nego neodređeno obećanje da će se „sve nekako srediti“.
Važno je obećavati ono što zaista može da se ispuni. Ako se plan promeni, detetu treba objasniti šta se dogodilo i kakav je novi dogovor. Redovne navike i doslednost pomažu da svakodnevica ponovo postane predvidiva.
Kada dete ostane između dve strane
Posebno je teško kada dete postane prenosilac poruka, svedok optuživanja ili osoba od koje se očekuje da presudi ko je u pravu.
Rečenice poput „Reci mami da…“ ili „Vidiš kakav ti je otac“ uvlače ga u sukob koji ne može da reši. Dete tada može da oseća krivicu što mu je lepo sa drugim roditeljem ili da prećutkuje događaje kako nekoga ne bi povredilo.
Dogovore o novcu, rasporedu i obavezama treba da vode odrasli. Dete ne treba da bude ni glasnik ni uteha roditelju koji prolazi kroz težak period. Kada postoje nasilje ili drugi bezbednosni rizici, zaštita deteta ima prednost, a dogovori zahtevaju stručnu podršku.
Ne pokazuju sva deca tugu na isti način
Neko dete mnogo pita i plače, drugo postaje razdražljivo, a treće deluje kao da se ništa nije dogodilo. Mogu se javiti promene sna, povlačenje, teškoće sa koncentracijom ili ponašanje karakteristično za mlađi uzrast.
Ćutanje ne mora da znači da je dete prihvatilo promenu. Korisno je povremeno otvoriti razgovor bez insistiranja: „Kako ti je otkad živimo drugačije?“ ili „Postoji li nešto što te brine, a nismo o tome pričali?“
Roditelj ne mora odmah da ukloni svaku neprijatnu emociju. Nekad je najvažnije saslušati dete i pokazati mu da sme da bude tužno, ljuto ili zbunjeno.
Poverenje se čuva kroz svakodnevni odnos
Razvod može da poljulja osećaj sigurnosti, ali budući odnosi deteta nisu unapred određeni. Dostupnost roditelja, poštovanje dogovora i prostor za razgovor pomažu mu da ponovo stekne poverenje u svakodnevicu.
Ako promene ponašanja traju, pojačavaju se ili ometaju školu, druženje i porodični život, treba potražiti savet pedijatra ili stručnjaka za mentalno zdravlje dece.
Detetu nije potreban roditelj koji ima savršen odgovor na sve. Potrebni su mu odrasli koji preuzimaju odgovornost za svoje odluke i jasno pokazuju da ono ne mora da nosi njihov sukob.
