Dešava se da otvorimo oči nekoliko minuta pre nego što alarm zazvoni. Pogledamo na sat i shvatimo da je, recimo, 6.57, a alarm je podešen za 7.00. Iako deluje kao slučajnost, sposobnost organizma da se približno pripremi za vreme buđenja zaista postoji.
Naše telo funkcioniše prema cirkadijalnom ritmu, unutrašnjem biološkom satu koji utiče na ciklus spavanja i budnosti. Kada svakog dana ustajemo približno u isto vreme, organizam može da počne da povezuje određeni deo jutra sa buđenjem. Istraživanja fenomena poznatog kao „samobuđenje“ pokazuju da neki ljudi mogu da se probude u unapred određeno vreme i bez spoljnog podražaja.
Jedan od procesa povezanih sa buđenjem jeste promena nivoa kortizola. Njegova koncentracija se uobičajeno povećava oko vremena buđenja, a istraživanja pokazuju da je ovaj porast povezan sa cirkadijalnim sistemom. Drugim rečima, organizam ne čeka nužno da alarm zazvoni kako bi počeo da prelazi iz stanja sna u stanje budnosti.
Ipak, to ne znači da svako buđenje nekoliko minuta pre alarma predstavlja neku vrstu savršeno podešenog „unutrašnjeg sata“. Na uspeh samobuđenja utiču rutina spavanja, cirkadijalni ritam, količina sna, ali i psihološki faktori. U pojedinim eksperimentima primećene su promene u aktivnosti mozga pre planiranog buđenja, što ukazuje da priprema za buđenje može početi još tokom sna.
