Stručnjaci ga nazivaju privatnim govorom. Dete na taj način zapravo razmišlja naglas, organizuje igru i pomaže sebi da reši neki mali problem.
Dok odrasli uglavnom razmišljaju u sebi, kod dece se taj unutrašnji govor tek razvija. Zato se često može čuti: „Ovo ide ovde“, „Ne tako“, „Sad još ovaj deo“ ili „Pazi da ne padne“.
Takav govor posebno se primećuje kada dete radi nešto što zahteva koncentraciju, poput slagalice, crtanja ili pravljenja nečega od kockica.
Istraživanja ukazuju da privatni govor može da bude povezan sa razvojem pažnje, planiranja i samokontrole. Kako dete raste, ovakav govor uglavnom postaje tiši i postepeno prelazi u ono što odrasli poznaju kao unutrašnji glas.
Naravno, deca često razgovaraju i sa igračkama, izmišljaju likove i vode čitave razgovore tokom igre. I to je uobičajen deo maštovite igre.
Zato, ako dete mirno razgovara samo sa sobom dok se igra, najčešće nema potrebe da ga prekidate. Vrlo je moguće da upravo na taj način pokušava da organizuje svoje misli i odluči šta će sledeće da uradi.
