Davne 1539. godine, narod na teritoriji Rumunije, prvi put se susreće sa imenom manastira Bezdina, ali njegova duh, kaže predanje, bio je tu i vekovima ranije, čak u dalekom 10. veku, u zapisima iz patrijaršije. Kao da je ova svetinja oduvek postojala u nekakvom tihom, skrivenom sloju vremena, čekajući da joj zemlja i narod daju vidljivi oblik.
Podigla ga je plemenita loza Jakšića, koja je vekovima živela na prostoru Arada, na svom imanju dajući temelje ovom velelepnom zdanju. Kroz njegovu istoriju prošao je patrijarh Arsenije Čarnojević, vodeći svoj narod sve do Budimpešte i Temišvara, a trag njegovog hoda ostao je utkan u kamene temeljce i molitve vernika.
Ratovi su pustošili sela, rušili srpske kuće, ali manastir, duhovni bedem vere, ostajao je uspravan. I danas stoji, zahvaljujući monasima koji su ga, iz naraštaja u naraštaj, čuvali kao zenicu oka.
Kad je bratstvo primilo igumana Teodosija Vinčanskog, vinčanski monasi doneli su Bezdinu ne samo svešteničke odore, ikone i svete sasude, već i najveće blago: čudotvorni lik Bogorodice Bezdinske, vinčansko-bezdinske. Njen original danas počiva u Vladičanskom dvoru u Vršcu, ali njena milost rasuta je nad ovim manastirom.
I danas, gotovo svakog dana, pristižu vernici, uglavnom Rumuni, da se poklone pred istom onom verom koju su vekovi čuvali. Jer dok su sela gorela i kuće se rušile, crkve i manastiri ostajali su živi. I narod hrli u ovu svetinju, ne da bi samo video prošlost, već da bi održao ono što je u njoj večno: veru koja ne umire.
