Kada u porodicu stigne mlađe dete, starije često dobije i poneku novu obavezu. Može da pomogne oko igre, pričuva brata ili sestru nekoliko minuta ili mu pomogne oko domaćeg zadatka.
U tome samo po sebi nema ničeg lošeg. Naprotiv, takva pomoć može da doprinese osećaju odgovornosti i bliskosti među decom.
Granica, međutim, počinje da se briše kada roditelji počnu redovno da se oslanjaju na starije dete kao da je još jedna odrasla osoba u kući.
Kada pomoć postane obaveza
Nije isto zamoliti dete da povremeno pripazi na mlađeg brata i očekivati od njega da svakog dana vodi računa o njegovim potrebama.
Problem može da nastane kada starije dete redovno sprema obroke, uspavljuje mlađe dete, vodi računa o njegovim obavezama, dugo ga čuva bez odraslih ili oseća da je odgovorno za njegovo ponašanje.
Tada više nije reč o običnoj pomoći. Dete počinje da nosi deo roditeljske odgovornosti koja nije primerena njegovom uzrastu.
Najstarije dete često dobije najviše obaveza
U mnogim porodicama upravo se od najstarijeg deteta očekuje da bude „zrelije“. Roditeljima može delovati logično da mu povere više zadataka jer je starije i samostalnije od ostale dece.
Ali godine ne znače da je dete spremno da preuzme odgovornost odrasle osobe. Ako takva očekivanja postanu stalna, dete može da stekne osećaj da mora uvek da bude ozbiljno, odgovorno i dostupno drugima.
Ponekad takva deca spolja deluju veoma zrelo, dok zapravo iza toga stoje umor, pritisak i strah da će nekoga razočarati.
Dete koje dugo ima ulogu „malog odraslog“ može da se navikne da svoje potrebe stavlja u drugi plan. Kasnije mu može biti teško da kaže da nešto ne može, da traži pomoć ili da postavi granicu prema drugim ljudima.
Istraživanja parentifikaciju povezuju sa većim rizikom od osećaja krivice, anksioznosti, hroničnog stresa i problema sa samopouzdanjem, naročito kada je odgovornost bila velika i trajala dugo.
To, naravno, ne znači da će svako dete koje je pomagalo oko mlađeg brata ili sestre imati takve probleme.
Važni su količina odgovornosti, uzrast deteta, porodične okolnosti i to da li dete i dalje ima dovoljno prostora za sopstveni život.
Kako roditelj može da prepozna da je prešao granicu
Jedno od najjednostavnijih pitanja jeste: da li dete i dalje ima dovoljno vremena da bude dete?
Ako često odustaje od druženja, treninga ili drugih aktivnosti zato što mora da čuva mlađe dete, to može biti znak da se od njega očekuje previše.
Važno je i da li se dete oseća odgovornim za bezbednost, raspoloženje ili ponašanje mlađeg brata ili sestre.
Ako se krivi kada nešto pođe naopako ili strahuje da će biti kažnjeno zbog ponašanja mlađeg deteta, teret koji nosi verovatno više nije samo mala porodična obaveza.
Pomoć je u redu, zamena za roditelja nije
Nema potrebe da starije dete bude potpuno oslobođeno svih obaveza.
Može da pomogne, kao što i druga deca u porodici mogu da imaju zadatke primerene svojim godinama.
Razlika je u tome da li pomoć ostaje povremena i razumna ili postaje svakodnevna odgovornost od koje porodica zavisi.
Starije dete može da bude dobar brat ili sestra, ali ne bi trebalo da bude osoba na koju roditelji prebacuju sopstvenu ulogu.
Čak i kada deluje ozbiljno, sposobno i samostalno, i dalje mu je potrebno vreme za prijatelje, igru, školu, odmor i sopstvene greške.
Upravo tu je najvažnija granica: dete može da bude deo porodičnih obaveza, ali ne treba da odrasta sa osećajem da je odgovorno za podizanje drugog deteta.
