Vanila je na ostrva prvi put doneta 1876. godine, ali dugo nije imala veći privredni značaj u odnosu na šećernu trsku, kakao i kafu. Promene na svetskom tržištu i interesovanje za kvalitetne, specijalizovane proizvode doprineli su njenom povratku u središte pažnje lokalnih proizvođača. Razvoju ovog sektora posebno je pomogla inicijativa L’Atelier Vanilha, pokrenuta pre sedam godina, koja povezuje oko 50 poljoprivrednika. Njihova vanila otkupljuje se i prerađuje na ostrvu, a zatim izvozi na evropsko tržište.
Suosnivačica projekta Žulijet Dohar ocenjuje da vanila predstavlja značajan dodatni izvor prihoda za poljoprivrednike, budući da je reč o začinu koji po ceni nadmašuje gotovo sve druge, osim šafrana. Za razliku od velikih proizvođača, poput Madagaskara i Indonezije, koji godišnje proizvedu oko 3.000 tona, proizvođači sa Santo Tomea opredelili su se za manji obim proizvodnje i visok kvalitet. Sa punim kapacitetom od oko 300 kilograma, njihove mahune namenjene su zahtevnom tržištu, uključujući specijalizovane prodavnice i restorane sa Mišelinovim zvezdicama u Francuskoj, Švajcarskoj i Belgiji.
Uzgoj vanile zahteva mnogo vremena, strpljenja i ručnog rada. Od sadnje do pojave prvih cvetova prolaze tri do četiri godine, a nakon berbe počinje dugotrajan proces obrade. Zbog visoke vlažnosti vazduha na ostrvu, zelene mahune moraju brzo da se zaštite od viška vlage. Najpre se izlažu suncu, a zatim mesecima prolaze kroz pažljivo kontrolisan proces sušenja, zagrevanja, fermentacije i sazrevanja. Tokom obrade postepeno dobijaju tamnosmeđu boju i razvijaju karakterističnu aromu zbog koje je vanila toliko cenjena u gastronomiji.
Iako je proizvodnja na Sao Tomeu još uvek skromna, interesovanje evropskih kulinarskih stručnjaka pokazuje da bi ovaj začin mogao da postane važan izvozni proizvod. Za lokalne poljoprivrednike vanila predstavlja priliku da unaprede prihode i postepeno prošire poljoprivrednu ponudu ostrva, čija je privreda decenijama bila snažno oslonjena na kakao.
