Deca danas igirce igraju na telefonu, računaru i konzoli, često zajedno sa prijateljima, a mnogima je to jedan od glavnih načina zabave posle škole.
Zato pitanje više nije da li dete treba potpuno skloniti od video igara, već kako napraviti meru koja neće remetiti ostatak dana.
Nije svako dugo igranje odmah problem
Dete može jednog vikenda provesti nekoliko sati uz novu igru, a da to samo po sebi ne znači da postoji zavisnost.
Svetska zdravstvena organizacija poremećaj igranja vezuje za mnogo ozbiljniji obrazac: dete ili odrasla osoba sve teže kontroliše igranje, daje mu prednost u odnosu na druge aktivnosti i nastavlja iako zbog toga već trpe škola, porodica, odnosi ili svakodnevno funkcionisanje.
Zato je važnije gledati šta se dešava oko igranja, a ne samo brojati sate.
Ako dete završava obaveze, dovoljno spava, kreće se, druži se i može bez velike svađe da ostavi igru kada je vreme za nešto drugo, situacija je sasvim drugačija nego kada igranje počne da potiskuje sve ostalo.
Problem često nije igra, već ono što zbog nje izostane
Dug period proveden sedeći pred ekranom može značiti manje fizičke aktivnosti i kasnije odlazak na spavanje.
Preporučuje se da deca i adolescenti ograničavaju vreme provedeno sedeći i da svakodnevno imaju dovoljno kretanja, jer fizička aktivnost ima važnu ulogu i u fizičkom i u mentalnom zdravlju.
Posebno je lako izgubiti osećaj za vreme uveče, „još samo jedna partija“ može brzo da se pretvori u sat duže pred ekranom.
Zato roditeljima više može pomoći jasna rutina nego stalna rasprava oko svake igre: kada se završavaju obaveze, koliko traje igranje i kada se ekran gasi pred spavanje.
Šta je sa nasilnim igrama?
Ovo je verovatno deo koji roditelje najviše brine.
Istraživanja godinama ispituju vezu između nasilnog sadržaja u igrama i agresivnog ponašanja, ali iz toga ne treba izvlačiti jednostavan zaključak da će dete koje igra borbenu igru postati nasilno.
Zato je korisnije gledati uzrast deteta, sadržaj igre i njegovu reakciju na ono što igra.
Tu mogu pomoći oznake PEGI, koje roditeljima pokazuju za koji uzrast je određeni sadržaj namenjen. PEGI 3, 7, 12, 16 i 18 ne označavaju težinu igre, već starosnu primerenost njenog sadržaja. Posebne oznake upozoravaju i na nasilje, strah, kockanje, psovke ili kupovine unutar igre.
Drugim rečima, nije isto kada desetogodišnjak igra igru namenjenu njegovom uzrastu i kada bez kontrole provodi večeri uz sadržaj označen sa PEGI 18.
I igre mogu da imaju dobru stranu
Video igre nisu samo pucanje i beskonačno gledanje u ekran.
Neke traže rešavanje problema, brzo donošenje odluka, planiranje, koordinaciju ili timski rad. Postoje i igre koje podstiču fizičko kretanje, a istraživanja ukazuju da takozvane aktivne video igre mogu imati određene koristi za fizičku aktivnost i pojedine kognitivne sposobnosti.
Za mnogu decu igranje je i društvena aktivnost, razgovaraju sa drugarima, zajedno rešavaju zadatke ili grade nešto u virtuelnom svetu.
Zato zabrana svega što ima ekran često nije ni potrebna ni naročito korisna.
Kada roditelj treba da obrati pažnju
Veći razlog za zabrinutost postoji ako dete više ne može lako da prekine igru, svakodnevno burno reaguje kada se ekran ugasi ili počne da zapostavlja školu, san, obroke, druženje i aktivnosti koje je ranije volelo.
Važno je obratiti pažnju i ako dete krije koliko igra ili ako mu gotovo svaki razgovor i slobodno vreme počnu da se vrte samo oko igrica.
Jedan izliv besa nakon izgubljene partije nije dovoljan da se govori o problemu. Ali ako se isti obrazac stalno ponavlja i počne da utiče na svakodnevni život, onda ga ne treba ignorisati.
Umesto zabrane – zainteresujte se šta dete igra
Roditelj ne mora da poznaje svaku novu igru, ali može da pita dete šta igra, sa kim i šta mu je u toj igri zanimljivo.
Vredi pogledati PEGI oznaku, dogovoriti vreme za igranje i voditi računa da ekran ne zauzme mesto sna, kretanja, škole i druženja.
Ponekad je dovoljno i da roditelj sedne pored deteta i pogleda jednu partiju.
Tako video igra prestaje da bude potpuno nepoznat svet iza zatvorenih vrata, a roditelj mnogo lakše može da proceni da li je reč samo o zabavi ili nečemu što je počelo da uzima previše prostora u detetovom danu.
