Vasa po kojem je torta dobila ime, nije bio poslastičar. Bio je čovek kojem je tašta poželela da zahvali. Priča vodi u Paraćin, na početak 20. veka, i vezuje se za Vasu Čokrljana, njegovu suprugu Jelenu i događaje koji se obično smeštaju oko 1908. godine.
Putovanje od kojeg je zavisila budućnost porodice
Prema predanju, radost zbog Jelenine trudnoće pratila je zabrinutost. Postojala je bojazan da bi porođaj mogao da bude težak i opasan, kako za nju tako i za dete.
Vasa je odlučio da pomoć potraži izvan zemlje. Odveo je suprugu u Beč, kod lekara od kojih je porodica očekivala sigurniji porođaj.
Putovanje se završilo onako kako su se nadali: Jelena je rodila zdravo dete, a porodica se vratila u Paraćin.
Za Jeleninu majku to je bio povod da priredi svečani doček. Uz ručak je pripremila i posebnu tortu, namenjenu zetu koji je učinio sve da pomogne njenoj ćerki i unučetu. Poslastica je dobila njegovo ime.
Tako se, prema priči koja je ostala najpoznatija, rodila Vasina torta.
Jedno ime, više priča
Ipak, paraćinsko predanje nije jedina priča o njenom poreklu. Jedna druga verzija govori o kuvaru Vasi, koji je radio u službi Vladana Đorđevića. On je navodno pripremio tortu za diplomatske goste u Beogradu, a poslastica je potom ponela njegovo ime.
Postoji i anegdota o Spaseniji Pati Marković. Dok je sređivala recepte, naišla je na tortu bez naziva. Upravo tada pojavio se gospodin koji se predstavio kao Vasa, pa je njegovo ime zapisala uz recept.
Pouzdan odgovor o tome koja je verzija tačna nije sačuvan. Godina 1908. i porodična priča o Čokrljanima zato pripadaju predanju koje prati tortu, a ne nesporno utvrđenoj istoriji njenog nastanka.
Orasi, čokolada i miris pomorandže
Vasina torta ima ukus koji se lako prepoznaje. Bogat fil od oraha i čokolade dopunjuje pomorandža, dok završni sloj šama daje drugačiju, laganiju teksturu.
Upravo spoj čokolade i pomorandže izdvaja je među domaćim poslasticama. Orahe prati sveža citrusna aroma, pa svaki sastojak ostaje primetan i kada se ukusi spoje.
Kao i kod mnogih starih torti, recept se menjao od kuće do kuće. Negde su se u kori koristili bademi, negde orasi, a razlikovali su se i količina fila i način ukrašavanja. Zato porodične verzije mogu da izgledaju drugačije, a da i dalje nose isto ime.
