Ribolita, odnosno italijanska ribollita, pripada jelima koja su nastala bez mnogo komplikovanja. U osnovi su bile namirnice koje su ljudi već imali u kući – pasulj, sezonsko povrće, maslinovo ulje i hleb od prethodnog dana.
Takav način kuvanja bio je deo onoga što Italijani nazivaju cucina povera, odnosno „siromašna kuhinja“. Nije reč o siromašnom ukusu, već o kuhinji u kojoj se pazilo da se ništa ne baci i da se od jednostavnih namirnica napravi zasitan obrok.
Upravo je stari hleb u riboliti imao važnu ulogu. Kada bi omekšao u čorbi, upijao je tečnost i davao jelu karakterističnu gustinu.
Ime govori kako se nekada jela
Naziv ribollita može se prevesti kao „ponovo kuvana“.
To nije slučajno. Ovo jelo tradicionalno se nije nužno završavalo istog dana kada je pripremljeno. Čorba sa povrćem i pasuljem ostavljala se za naredni dan, kada bi se ponovo zagrevala, često zajedno sa hlebom.
Ponovnim kuvanjem postajala je gušća, a ukusi su se još više povezivali.
Zato ribolita nije klasična, lagana supa. Po teksturi je mnogo bliža gustom varivu, a upravo je ta punoća jedan od razloga zbog kojih se vezuje za hladnije dane.
Jelo bez jednog jedinog recepta
Kao i kod mnogih starih narodnih jela, teško je govoriti o samo jednoj, potpuno tačnoj verziji ribolite.
Sastojci su zavisili od kraja, sezone i onoga što se u određenom trenutku nalazilo u ostavi ili bašti.
Ipak, beli pasulj, stari hleb i lisnato povrće ostali su njena osnova. Posebno mesto ima cavolo nero, tamni toskanski kelj koji se često koristi u jelima ovog dela Italije.
Uz njega su se dodavali kupus, luk, šargarepa, celer, krompir i drugo povrće koje je bilo dostupno.
Maslinovo ulje bilo je gotovo nezaobilazno i dodatno je povezivalo ribolitu sa ukusima Toskane.
Od skromnog obroka do simbola Toskane
Ribolita je nastala kao praktično domaće jelo, a ne kao nešto što je trebalo da impresionira goste.
Njena vrednost bila je u tome što je mogla da nahrani porodicu, iskoristi ostatke hrane i pruži topao obrok od nekoliko svakodnevnih namirnica.
Danas se može pronaći na jelovnicima brojnih restorana i trattoria u Toskani, ali je priča koja stoji iza nje ostala ista.
To je jelo koje podseća na vreme kada se hrana koristila pažljivije i kada jučerašnji hleb nije bio otpad, već početak narednog ručka.
U tome je verovatno i najveći šarm ribolite. Jednostavna je, vezana za domaću kuhinju i pokazuje kako je od skromnih sastojaka nastalo jelo koje je preživelo generacije.
