Ishrana i kretanje jesu važni, ali podrška zahteva i razumevanje njegovog zdravlja, porodičnih okolnosti i sredine u kojoj odrasta.
„Samo neka manje jede“ zvuči kao jednostavno rešenje. Međutim, takav savet ne govori porodici kako da promeni svakodnevne navike, šta detetu otežava promenu niti da li su mu potrebni dodatni pregledi i stručna pomoć.
Svetska zdravstvena organizacija opisuje dečju gojaznost kao hroničnu bolest na čiji razvoj utiču povezani biološki, društveni, sredinski i faktori ponašanja. Zbog toga preporučuje podršku prilagođenu detetu, uz uključivanje roditelja ili staratelja.
Nije sve stvar volje
Na telesnu težinu utiču nasleđe, način na koji organizam reguliše glad i sitost, navike i uslovi života. Porodicama nisu podjednako dostupni raznovrsna hrana, bezbedna igrališta i organizovane aktivnosti.
Američka akademija pedijatrije upozorava da okrivljavanje deteta zbog izgleda ili težine može da bude štetno i da oteža lečenje. Razgovor zato treba usmeriti na zdravlje i ono što može da pomogne, umesto na procenjivanje karaktera ili discipline.
To ne umanjuje značaj ishrane i fizičke aktivnosti. Znači da je potrebno pronaći način da promene budu izvodljive za konkretnu porodicu.
Šta pokušava evropski projekat
Upravo širu sliku pokušava da sagleda evropski projekat BIO-STREAMS. Timovi iz 15 zemalja povezuju biološke uzorke, zdravstvene podatke i informacije o ponašanju i životnim navikama dece i adolescenata.
Cilj je da bolje razumeju zašto se gojaznost razvija i zbog čega se zdravstvene posledice razlikuju od deteta do deteta. Zajedničko prikupljanje podataka trebalo bi da olakša poređenje rezultata iz različitih sredina.
Uz istraživanja se razvijaju alati za procenu rizika i preporuke prilagođene porodicama. Njihova primena još se ispituje.
Zadirkivanje ne sme da ostane po strani
U školskim aktivnostima projekta pažnja se posvećuje zdravijim navikama, ali i zadirkivanju, stigmi i samopouzdanju. Uključene su škole u Grčkoj, Portugalu, Sloveniji, Danskoj i Holandiji, dok se klinički deo sprovodi u sedam bolnica u šest zemalja.
Za dete problem može da bude i komentar u svlačionici, podsmeh tokom fizičkog ili osećaj da se svaki njegov obrok nadgleda. Podrška zato podrazumeva i da odrasli ozbiljno shvate kako se ono oseća među vršnjacima i kod kuće.
Jedan od porodičnih zadataka u projektu sasvim je jednostavan: roditelj i dete zajedno planiraju obrok. Ideja je da se zdravije navike grade kroz svakodnevne aktivnosti u kojima porodica učestvuje zajedno.
Procena zdravlja počinje kod pedijatra
Izgled deteta nije dovoljan za procenu njegovog zdravstvenog stanja. Pedijatar prati rast i telesnu težinu u odnosu na uzrast i pol, razgovara o navikama i, prema potrebi, predlaže dodatne preglede.
Plan podrške treba da odgovara uzrastu, zdravlju i okolnostima deteta. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje povezivanje podrške u ishrani, fizičkoj aktivnosti i promeni navika, uz učešće porodice.
Detetu je potrebna konkretna pomoć: dogovor sa lekarom, porodična rutina koju može da prati i okruženje u kojem može da govori o teškoćama bez straha da će biti ismejano ili okrivljeno.
