Među osobama rođenim 1995. godine, oko 10 odsto odrastalo je u porodicama u kojima je najmanje jedan roditelj ili staratelj primao socijalnu pomoć. Većina tih domaćinstava koristila je pomoć između jedne i pet godina, dok su se porodice sa manjim brojem dece na socijalna davanja oslanjale pet ili više godina.
Među osobama koje su u kasnim dvadesetim godinama odrastale u domaćinstvima koja su najmanje pet godina primala socijalnu pomoć, stopa zaposlenosti iznosila je oko 69 odsto, dok je 20 odsto njih i samo kasnije primalo socijalnu pomoć.
Nasuprot tome, socijalnu pomoć primilo je šest odsto 29-godišnjaka čije porodice nisu zavisile od tih davanja. Gotovo 90 odsto pripadnika ove grupe imalo je plaćen posao, a češće su imali ugovore na neodređeno vreme, radili više sati i ostvarivali veću zaradu po satu.
Docentkinja za promociju zdravlja na Univerzitetu u Mastrihtu Latifa Abidi ocenila je da nivo obrazovanja u savremenom društvu u velikoj meri određuje mogućnosti za zapošljavanje.
„Odrastanje u domaćinstvu koje zavisi od socijalne pomoći negativno utiče i na mentalno i na fizičko zdravlje, što može da oteža obrazovanje. Dete može da ima veće poteškoće sa koncentracijom, što otežava lični razvoj“, rekla je Abidi.
Ona je dodala da deca iz porodica koje se suočavaju sa finansijskim teškoćama zbog toga mogu da ostvare niži nivo obrazovanja.
„Tinejdžeri koji nisu odrastali uz socijalnu pomoć lakše se posvećuju svakodnevnom životu i mogu bolje da se koncentrišu. Ne moraju da se nose sa štetnim, dugotrajnim finansijskim stresom“, navela je Abidi.
