Roditeljima neki dan može da izgleda sasvim obično: odlazak u školu, posao, ručak, domaći zadaci i spremanje za spavanje. Detetu iz tog dana možda ostane baš trenutak kada ga je neko pažljivo saslušao ili seo pored njega kad je bilo tužno.
Kerol Kim, čije savete prenosi YourTango, govori o pet vrsta porodičnih iskustava koja deci mogu mnogo da znače. Neće svako dete pamtiti iste događaje, ali mali, svakodnevni trenuci zaslužuju više pažnje nego što im ponekad dajemo.
Zajedničko vreme bez žurbe
Čitanje knjige, gledanje filma ili razgovor tokom šetnje prilike su da roditelj i dete budu zajedno, bez posebnog povoda. Detetu tada znači da može da ispriča nešto do kraja, postavi pitanje ili pokaže ono što ga zanima.
Prema rečima stručnjaka, vreme u kojem je roditelj posvećen detetu šalje poruku da je ono važno. Ponekad je to desetak minuta razgovora posle škole, a ponekad veče provedeno uz društvenu igru. Bliskost se gradi i u takvim susretima.
Reči podrške kada nešto ne uspe
Loša ocena, izgubljena utakmica ili crtež koji nije ispao kako je dete zamislilo mogu da izazovu veliko razočaranje. U tim trenucima ono često traži roditeljsko odobravanje i utehu.
Psiholog Kim ističe da ohrabrenje može da bude snažan podsticaj. Umesto da razgovor ostane na rezultatu, roditelj može da primeti trud i pita šta je bilo najteže.
„Video sam koliko si vežbao“ ili „Hajde da razmislimo šta bi ti pomoglo sledeći put“ ostavljaju prostor i za razočaranje i za novi pokušaj. Dete ne mora odmah da prestane da bude tužno da bi osetilo podršku.
Običaji koji pripadaju samo vašoj porodici
Subotnji doručak, ukrašavanje jelke ili ista šetnja nedeljom mogu da postanu događaji kojima se dete unapred raduje. Često upravo ti mali običaji kasnije prizovu najjasniju sliku porodičnog doma.
Kim objašnjava da porodične tradicije pružaju osećaj pripadnosti i stabilnosti. Njihova vrednost je u tome što se ponavljaju i što porodica u njima uživa.
Ne mora sve da bude savršeno pripremljeno. I palačinke koje nisu uspele ili igra u kojoj se svi smeju mogu da postanu deo priče koja se godinama prepričava.
Dobrota koju vide kod roditelja
Deca posmatraju kako se roditelji ponašaju prema drugim ljudima. Primećuju kada pomognu komšiji, strpljivo saslušaju nekoga ili se izvine nakon neprijatnog razgovora.
Takvi postupci daju deci primer brižnog i obzirnog ponašanja. Kada vide kako roditelj postupa, lakše razumeju šta znače reči o dobroti i poštovanju.
Mali gestovi zato imaju svoju težinu, čak i kada odrasli misle da dete na njih nije obratilo pažnju.
Prisustvo kada im je teško
Kada je dete bolesno, uplašeno ili povređeno nečijim rečima, roditelj možda neće moći odmah da ukloni razlog njegove tuge.
Može, međutim, da ostane uz njega i sasluša ga.
Kako psiholog naglašava da podrška u takvim trenucima može da ostavi dubok trag. Detetu znači kada sme da kaže da se plaši ili da je tužno, bez požurivanja da se smiri.
Nekada je potreban razgovor, nekada zagrljaj, a nekada samo da roditelj sedi pored njega. Iz takvih iskustava dete može da ponese osećaj da ima kome da se obrati kada naiđu teški dani.
Roditeljima neki dan može da izgleda sasvim obično: odlazak u školu, posao, ručak, domaći zadaci i spremanje za spavanje. Detetu iz tog dana možda ostane baš trenutak kada ga je neko pažljivo saslušao ili seo pored njega kad je bilo tužno.
Zajedničko vreme bez žurbe
Čitanje knjige, gledanje filma ili razgovor tokom šetnje prilike su da roditelj i dete budu zajedno, bez posebnog povoda. Detetu tada znači da može da ispriča nešto do kraja, postavi pitanje ili pokaže ono što ga zanima.
Prema Kim, vreme u kojem je roditelj posvećen detetu šalje poruku da je ono važno. Ponekad je to desetak minuta razgovora posle škole, a ponekad veče provedeno uz društvenu igru. Bliskost se gradi i u takvim susretima.
Reči podrške kada nešto ne uspe
Loša ocena, izgubljena utakmica ili crtež koji nije ispao kako je dete zamislilo mogu da izazovu veliko razočaranje. U tim trenucima ono često traži roditeljsko odobravanje i utehu.
Kim ističe da ohrabrenje može da bude snažan podsticaj. Umesto da razgovor ostane na rezultatu, roditelj može da primeti trud i pita šta je bilo najteže.
„Video sam koliko si vežbao“ ili „Hajde da razmislimo šta bi ti pomoglo sledeći put“ ostavljaju prostor i za razočaranje i za novi pokušaj. Dete ne mora odmah da prestane da bude tužno da bi osetilo podršku.
Običaji koji pripadaju samo vašoj porodici
Subotnji doručak, ukrašavanje jelke ili ista šetnja nedeljom mogu da postanu događaji kojima se dete unapred raduje. Često
upravo ti mali običaji kasnije prizovu najjasniju sliku porodičnog doma.
Kim objašnjava da porodične tradicije pružaju osećaj pripadnosti i stabilnosti. Njihova vrednost je u tome što se ponavljaju i što porodica u njima uživa.
Ne mora sve da bude savršeno pripremljeno. I palačinke koje nisu uspele ili igra u kojoj se svi smeju mogu da postanu deo priče koja se godinama prepričava.
Dobrota koju vide kod roditelja
Deca posmatraju kako se roditelji ponašaju prema drugim ljudima. Primećuju kada pomognu komšiji, strpljivo saslušaju nekoga ili se izvine nakon neprijatnog razgovora.
Prema Kim, takvi postupci daju deci primer brižnog i obzirnog ponašanja. Kada vide kako roditelj postupa, lakše razumeju šta znače reči o dobroti i poštovanju.
Mali gestovi zato imaju svoju težinu, čak i kada odrasli misle da dete na njih nije obratilo pažnju.
Prisustvo kada im je teško
Kada je dete bolesno, uplašeno ili povređeno nečijim rečima, roditelj možda neće moći odmah da ukloni razlog njegove tuge. Može, međutim, da ostane uz njega i sasluša ga.
Kim naglašava da podrška u takvim trenucima može da ostavi dubok trag. Detetu znači kada sme da kaže da se plaši ili da je tužno, bez požurivanja da se smiri.
Nekada je potreban razgovor, nekada zagrljaj, a nekada samo da roditelj sedi pored njega. Iz takvih iskustava dete može da ponese osećaj da ima kome da se obrati kada naiđu teški dani.
