Prednjače majke koje ističu da institucije svaki njihov postupak unapred tumače kao dokaz roditeljske nesposobnosti.
Advokat iz Inzbruka Kristijan Ortner upozorava na apsurdne situacije u kojima se majkama praktično sve uzima za zlo. Ukoliko dete plače pri rastanku, socijalne službe to tumače kao znak da mu majka šteti, dok se u suprotnom slučaju, kada dete ne plače, tvrdi da izmedu njih ne postoji dovoljno snažna emotivna veza.
Kao primeri lošeg roditeljstva u izveštajima su navođeni čak i banalni momenti, poput situacije u kojoj je dete zimi izašlo bez debele jakne ili se na igralištu spuštalo niz tobogan glavom unapred na postavljenu strunjaču.
Posebno je zabrinjavajući slučaj psihički obolele majke kojoj je dete oduzeto uz obrazloženje da se ono previše poistovećuje sa njom. Uslov za povratak deteta bio je da se ta veza oslabi, što je porodicu ostavilo u potpunom bezizlazu oko načina na koji bi takav zahtev uopšte bilo moguće ispuniti.
Ortner naglašava da službe često mešaju činjenice sa subjektivnim tumačenjima. Iako roditelji imaju mogućnost da se obrate sudu, finansijski teret je ogroman. Troškovi advokata i veštaka dostižu i desetine hiljada evra, a roditelji te izdatke moraju da plate sami čak i u slučajevima kada sud presudi u njihovu korist i vrati im dete.
Udruženje „Majke pred sudom“ upozorava da ne postoje jasni i standardizovani kriterijumi za procenu dobrobiti deteta, kao i da je rad ovih službi nedovoljno transparentan. Predsednica udruženja Suzane Vunderer zbog toga zahteva osnivanje nezavisnog tela kojem bi roditelji mogli da se obrate pre nego što problem eskalira do suda.
Sa druge strane, pokrajinska ministarka Eva Pavlata odbacuje sve optužbe, ističući da se sve odluke donose po principu četiri oka uz učešće najmanje dva kvalifikovana stručnjaka. Uprkos tvrdnjama nadležnih, sve glasniji protesti roditelja otvaraju ključno pitanje o tome ko zapravo kontroliše rad institucije koja ima moć da donese jednu od najtežih životnih odluka i odvoji dete od porodice.
