Dok je u toku Mundijal, a svaka utakmica nosi težinu nacionalnog ponosa, nade i strepnje, navijačka strast često izlazi iz okvira sporta i prelazi u sferu rituala. Kada je pobeda najvažnija, a nervoza raste iz minuta u minut, mnogi se, osim u talenat, taktiku i sreću svojih fudbalera, uzdaju i u sitna pravila koja „ne valja” prekršiti. Neko oblači istu majicu za svaku utakmicu, neko zauzima isto mesto pred televizorom, a neko veruje da se uspeh priziva gotovo obrednim gestovima. Jer, gde prestaje matematika igre, počinje prostor za sujeverje, ono tiho, uporno verovanje da baš jedan mali ritual može pogurati loptu u pravu stranu.
Svet je, pokazuje to i čitava riznica narodnih običaja, prepun neobičnih znakova sreće i upozorenja na maler. U Srbiji se, na primer, i dalje veruje da prosuta voda za nekim ko kreće na put ili važan zadatak donosi dobar ishod; u Južnoj Koreji sanjati svinje smatra se blagoslovom, u Japanu se palčevi sklanjaju u pesnicu pri prolasku pored groblja, dok se u Indiji veruje da je loš znak kijati samo jednom.
U Kini se u pojedinim krajevima ne preporučuje okretanje pečene ribe, jer bi to moglo prizvati nesreću, a u Kataru se otvorene makaze vide kao poziv razdoru i nevolji u kući. Iza tih naizgled sitnih zabrana i navika krije se ista želja koja se ovih dana oseća i na stadionima i po domovima: da se haotična neizvesnost ishoda makar malo stavi pod kontrolu.
Ni Evropa nije ništa manje maštovita kada je reč o sujeverju. U Italiji se hleb ne ostavlja okrenut naopačke, u Grčkoj se baksuznim smatra utorak 13, a ne petak 13, dok se u Francuskoj čak i nagaziti pseći izmet može pretvoriti u sreću, ali samo ako se to dogodi levom nogom. Portugalci zujanje u ušima tumače kao znak da vas neko negde ogovara, Norvežani veruju da poklonjene čarape mogu rasterati ljubav, a u Češkoj se ne nazdravlja pivom ako neko za stolom pije drugo piće. Sve to deluje kao niz simpatičnih, pomalo čudnih pravila, ali upravo takva verovanja pokazuju koliko je potreba za „saveznikom” u neizvesnim trenucima univerzalna. Sujeverje je, zapravo, stari mehanizam utehe: način da se velikim očekivanjima i strepnjama dâ oblik koji čovek može da razume i obuzda.
I dok se na Mundijalu odlučuje o trofejima, istoriji i slavi, sujeverje ostaje njegov tihi pratilac. Bilo da je reč o prosutoj vodi, srećnoj boji, zabranjenom pokretu ili amajliji bez koje se ne prati utakmica, sujeverje u danima velikih sportskih nadanja dobija posebnu snagu. Jer kada srce navija jače od razuma, a pobeda deluje kao stvar sudbine koliko i veštine, ljudi širom sveta rado ostavljaju malo prostora za ono neobjašnjivo, za verovanje da se sreća, ipak, može dozvati.
