Upotreba kanarinaca u rudnicima tokom 19. veka bila je uobičajena i izuzetno važna praksa za detekciju opasnih i otrovnih gasova, pre svega ugljen-monoksida koji je bez mirisa i ukusa.
Kako su ove male ptice zbog svog brzog metabolizma i specifičnog respiratornog sistema izuzetno osetljive na najmanje promene u sastavu vazduha, njihovo reakcija služila je rudarima kao prvi i najpouzdaniji alarm za uzbunu.
Čim bi kanarinac prestao da peva, počeo nemirno da se ponaša ili pokazivao znake malaksalosti, radnici pod zemljom znali su da je vreme za hitnu evakuaciju iz opasne zone.
Izum koji je vraćao život u kavez
Kako bi sprečili da ove dragocene ptice stradaju nakon što detektuju gas, inženjeri tog doba osmislili su specijalizovani uređaj koji je predstavljao kombinaciju kaveza i komore za reanimaciju.
Ovaj uređaj sastojao se od čvrstog, uglavnom staklenog ili metalnog kaveza sa posebnim vratićima i pričvršćenom malom čeličnom bocom napunjenom čistim kiseonikom. Kada bi rudar primetio da je ptica omamljena ili da gubi svest, brzo bi zatvorio vrata kaveza kako bi ga hermetički izolovao od otrovne sredine i odmah pustio ventil sa kiseonikom, omogućavajući kanarincu da ubrzo dođe k sebi.
Ovaj humani i praktični izum omogućio je da se ista ptica koristi više puta, dok su rudari ujedno dobijali dragoceno vreme da bezbedno napuste ugroženi deo rudnika bez rizika po sopstveni život.
Pored toga što je spasavao živote samih ptica, uređaj je pružao i dodatnu sigurnost rudarima, jer su znali da će njihov glavni detektor opasnosti moći brzo da se oporavi i nastavi da nosi svoju važnu ulogu pod zemljom.
