Ovaj običaj zabeležen je u leskovačkom kraju, a srodno dozivanje pčela poznato je i u drugim delovima Srbije. Pesma je pratila posao prihvatanja roja, u trenutku kada je trebalo sprečiti da pčele odlete dalje.
Pesmom su pozivali roj u novu kuću
Pevao je onaj ko se bavio pčelama, muškarac ili žena. Pčelama su se obraćali umiljato, pozivajući ih da se okupe i uđu u „novu kuću“. U pojedinim pesmama upozoravali su ih da dolaze kiša, vetar ili vatra, pa da je bolje da se sklone u pripremljenu košnicu.
To pevanje često je više ličilo na dozivanje nego na pesmu kakvu danas zamišljamo. Nije moralo da ima pravilne stihove ni razvijenu melodiju. Ponavljali su se kratki glasovi i reči, a ponegde su se čuli i zvižduci.
U severoistočnoj Srbiji zabeleženi su izrazi poput „mat“ i „bobic“. Takvo obraćanje bilo je kratko, ponavljalo se i prilagođavalo trenutku dok su ljudi pokušavali da prihvate roj.
Košnica koja se prinosila pod granu nazivala se trmka. Mirisno bilje kojim je pripremana bilo je deo postupka, a ljudi su verovali da zajedno sa glasom pomaže da se pčele u njoj nastane.
Rojenje je za pčelara bilo važan događaj. Tada stara matica sa delom radilica napušta dotadašnje stanište i obrazuje novu zajednicu. Pčele se privremeno okupljaju na pogodnom mestu, dok izviđačice traže prostor u kojem će se nastaniti.
Upravo taj trenutak čekanja i neizvesnosti pratile su pesme. Pčelar je prinosio košnicu i radio ono što je znao, a rečima je pozivao roj da ostane.
Običaj sačuvan u narodnom predanju
Sačuvani opisi potvrđuju običaj i verovanje, ali ne dokazuju da pesma usmerava pčele. Ono što je ostalo zabeleženo jeste neobičan način obraćanja: pčelama se nudila kuća, obećavao zaklon i pevalo da ne odlete.
