Dok mnoge uspomene iz detinjstva vremenom izblede, neke poruke koje dete dobija od roditelja mogu ostati duboko usađene. Nedostatak pažnje, stalna kritika ili osećaj da dete nije imalo pravo glasa mogu kasnije uticati na to kako će odrasla osoba gledati na svoj odnos sa roditeljima.
Psiholozi često ukazuju da problem nisu samo velike greške, već i svakodnevni obrasci ponašanja koji se ponavljaju godinama.
Kada dete odraste, neke rečenice postaju znak udaljavanja
Odrasla deca koja nisu u potpunosti razrešila određena osećanja iz detinjstva ponekad ne govore direktno o problemima, već ih pokazuju kroz način komunikacije.
Rečenice poput „nikad me nisi slušao“, „ne razumeš moj život“ ili „ne želim da pričam o tome“ mogu biti znak da između roditelja i deteta postoji emotivna udaljenost.
Kritika umesto podrške može ostaviti posledice
Dete koje je tokom odrastanja često slušalo šta radi pogrešno, a retko dobijalo priznanje za trud, može kasnije razviti osećaj da nikada nije dovoljno dobro.
Zbog toga odrasla osoba može burnije reagovati i na male komentare roditelja, jer ih povezuje sa ranijim iskustvima.
Nedostatak razgovora stvara zid između roditelja i dece
Blizak odnos ne nastaje samo kroz zajedničko vreme, već kroz osećaj sigurnosti da možemo da podelimo ono što mislimo i osećamo.
Ako dete tokom odrastanja nije imalo utisak da će biti saslušano, moguće je da će i kasnije birati tišinu umesto razgovora.
Zašto neka odrasla deca izbegavaju roditelje
Ponekad izbegavanje susreta nije znak nezainteresovanosti, već način da se osoba zaštiti od tema i emocija koje joj nisu prijatne.
Kratki odgovori, odlaganje razgovora ili nedostatak želje za druženjem mogu biti posledica nerešenih osećanja iz prošlosti.
Najvažnije nije biti savršen roditelj, već spreman na promenu
Svaki roditelj pravi greške, ali razlika se često vidi u tome da li postoji spremnost da se one prepoznaju.
Otvoren razgovor, priznanje sopstvenih propusta i želja da se odnos popravi mogu pomoći da roditelji i odrasla deca ponovo izgrade bliskost.
Jer ono što dete najviše pamti nije savršenstvo roditelja, već osećaj da je bilo voljeno, viđeno i važno.
