Problem nije u tome što telefon samo zauzima naše vreme – on nam neprestano nudi nove informacije, zvukove, slike i male trenutke nagrade, pa se mozak postepeno navikava na takav ritam.
Obaveštenje, poruka, novi komentar ili zanimljiv video predstavljaju svojevrsno iznenađenje. Ne znamo unapred šta ćemo dobiti kada otvorimo aplikaciju, a upravo ta neizvesnost može da nas podstakne da proveravamo telefon iznova. Nekada ćemo pronaći nešto zanimljivo, nekada neće biti ničega, ali sama mogućnost da nas čeka nešto novo održava pažnju.
U toj priči važan je dopamin, neurotransmiter koji učestvuje u sistemima motivacije i nagrađivanja. Često se pogrešno opisuje kao „hormon sreće“, ali njegova uloga je mnogo složenija. Dopamin je povezan sa učenjem, motivacijom i očekivanjem nagrade. Zato nije neobično da čovek oseti potrebu da ponovo proveri telefon čak i kada prethodno gledanje nije bilo posebno prijatno.
Poseban problem predstavljaju kratki sadržaji. Video od nekoliko desetina sekundi može brzo da se završi, a odmah zatim dolazi novi. Nema potrebe da čekamo, da se udubimo ili da dugo zadržavamo pažnju na jednom sadržaju. Mozak tako dobija veliki broj različitih stimulusa u kratkom periodu.
Zbog toga obične aktivnosti ponekad mogu početi da deluju dosadno. Čekanje autobusa bez telefona, nekoliko minuta tišine, šetnja bez slušalica ili čak gledanje kroz prozor mogu nam delovati kao „prazan hod“. Međutim, upravo u tim trenucima mozak dobija priliku da se odmori od stalnog priliva informacija.
