Čim se probudimo, mnogi od nas posegnu za telefonom, uključe televizor dok doručkuju, slušaju muziku tokom vožnje, a čak i dok obavljaju najobičnije kućne poslove, u pozadini im rade podkast ili neka emisija. Tišina je postala toliko neuobičajena da je često doživljavamo kao prazninu koju treba što pre popuniti. Ipak, pitanje je zašto nam toliko smeta da nekoliko minuta provedemo bez ekrana, muzike i razgovora?
Stalna izloženost informacijama i zvucima može da stvori naviku neprekidne stimulacije. Kada smo navikli da nam pažnju stalno nešto zaokuplja, mirni trenuci mogu delovati dosadno, neprijatno, pa čak i uznemirujuće. U tišini se lakše vraćamo mislima o obavezama koje nas čekaju, razgovorima koji su nas povredili ili problemima koje odlažemo.
Zbog toga telefon često postaje najbrži način da skrenemo pažnju sa onoga što se dešava u nama. Međutim, to ne znači da je svaka potreba za muzikom ili pozadinskim zvukom znak problema. Muzika može da popravi raspoloženje, a razgovor ili podkast da pruže osećaj društva. Problem nastaje kada više ne umemo da izaberemo tišinu čak ni onda kada nam je potrebna.
Ipak, tišina može da bude važan prostor za mentalni predah. Bez stalnih obaveštenja i novih sadržaja, pažnja dobija priliku da se odmori, a misli da se srede. Ne mora se odmah početi dugim periodima samoće – dovoljno je da tokom šetnje ne uključimo slušalice, da popijemo jutarnju kafu bez gledanja u telefon ili da nekoliko minuta provedemo bez potrebe da proveravamo šta se dešava na internetu.
