Kada se margarin pojavio na američkom tržištu krajem devetnaestog veka kao znatno jeftinija alternativa puteru, mlečna industrija je u njemu prepoznala direktnu pretnju po sopstvenu zaradu.
Kako bi zaštitile domaće proizvođače mleka i putera, vlasti u mnogim saveznim državama usvojile su niz restriktivnih zakona usmerenih na narušavanje estetske privlačnosti novog proizvoda.
Zakonski propisi o ružičastoj boji
Jedna od najdrastičnijih mera bile su takozvane uredbe o roze margarinu, koje su krajem osamdesetih godina devetnaestog veka usvojile države poput Nju Hempšira, Vermonta i Južne Dakote.
Zakonodavci su zvanično tvrdili da propis čuva potrošače od prevare i da sprečava da se margarin prodaje pod vedrim nebom kao pravi puter.
Stvarni cilj bio je da se margarin učini vizuelno neprivlačnim za jelo, jer su proizvođači po zakonu morali u smesu da dodaju dodatke kako bi dobili jarkoružičastu nijansu.
Borba pred Vrhovnim sudom i otpor kupaca
Proizvođači margarina usprotivili su se ovim merama, pa je slučaj Nju Hempšira 1898. godine dospeo do Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država. Sud je na kraju proglasio zakon neustavnim, zaključivši da primoravanje kompanija da prave neprirodno obojenu hranu predstavlja neopravdano ometanje slobodne trgovine.
Mlečni lobi je nakon toga promenio taktiku i uspeo da izgura zabranu dodavanja žute boje u margarin, zbog čega su proizvođači uz pakovanje decenijama prilagali posebne kapsule sa žutom bojom koje su kupci sami morali da umešaju u maslac kod kuće pre upotrebe.
Slučaj ružičastog margarina ostaje upečatljiv primer kako ekonomski interesi moćnih industrija mogu oblikovati zakonodavstvo i izgled svakodnevnih namirnica.
Poslednje restrikcije vezane za bojenje margarina u Americi ukinute su tek sredinom dvadesetog veka, čime je konačno okončan višedecenijski rat trgovaca na trpezarijskim stolovima.
