Prokrastinacija kod školske dece gotovo nikad nije samo lenjos. Iz ugla psihologije, to je najčešće mehanizam izbegavanja neprijatnog osećanja. Dete time beži od: straha od neuspeha, osećaja preopterećenosti i perfekcionizma.
Kada roditelj to ume da prepozna kao emocionalni, a ne voljni problem, on prestaje da optužuje dete i počinje da ga razume.
Sigurnost umesto prisile
Dečiji mozak voli predvidljivost. Kada domaći zadaci uvek dolaze u isto vreme, na istom mestu, sa istim ritmom, detetov nervni sistem se ne opire već se prilagođava. Psihološka magija rutine je u smanjenju otpora.
Pažnja se trenira, ne rodi se
Današnja deca odrastaju u svetu brzih nagrada, Tik-Tok, igrice, instant sadržaj. Zato im je fokus postao luksuz. Međutim, pažnja nije nešto što dete ili ima ili nema, ona se vežba.
Psihološki gledano, kratki intervali fokusa (npr. 20 minuta učenja pa pauza) mnogo su efikasniji od sat vremena mučenja bez pauze. To je takozvana pomodoro tehnika.
Pohvalite trud, a ne rezultat
Jedna od najvećih grešaka je hvaliti dete isključivo za ocene. Psihologija razvoja kaže da deca koja su hvaljena za trud (a ne za rezultat) razvijaju rastući način razmišljanja – veruju da mogu da postanu bolja samo trudom. Ona koja su hvaljena samo za petice postaju zarobljenici straha, jer smatraju da su bezvredni ako ne dobiju peticu.
