Obred koji se danas u svetu često povezuje sa romantikom i prastarim duhovnim tradicijama, u svojoj izvornoj istorijskoj formi predstavljao je pre svega čvrst pravni i društveni dogovor.
Naziv na engleskom handfast potiče od staronordijske reči koja označava sklapanje posla ili ugovora stiskom ruke, što jasno ukazuje na suštinu ovog običaja. Tokom vekova, ova praksa je menjala svoje oblike i značenja, vodeći nas od hladnih pravnih ugovora germanskih naroda sve do savremenih neopaganskih venčanja.
Srednjovekovni ugovor koji ne prašta greške
U srednjovekovnoj i tjudorskoj Engleskoj, spajanje ruku nije bilo samo simboličan gest, već potpun i pravno valjan brak. Par bi se u prisustvu svedoka uzeo za desne ruke i izgovorio jednostavnu formulu kojom prihvata jedno drugo do smrti, čime je brak bio sklopljen bez potrebe za prisustvom sveštenika.
Iako je Crkva očekivala da se nakon ovog obreda obavi i zvanično venčanje u hramu, zakon je izrečeno obećanje smatrao neoborivim. Prekid ovako sklopljene zajednice bio je moguć jedino smrću, a razmena darova poput polovine zlatnika, crvene trake vezane u čvor ili čak srebrne čačkalice samo je potvrdivala ozbiljnost stvorene veze.
Probni brakovi u škotskim brdima
Drugačija praksa razvila se u Škotskoj, gde se običaj vezivao za koncept privremenog ili takozvanog probnog braka. Prema pojedinim istorijskim zapisima iz sedamnaestog veka, par bi se obavezivao na zajednički život u trajanju od godinu i jedan dan. Ukoliko bi supružnici tokom tog perioda bili zadovoljni odnosom, brak bi postao trajan, a deca rođena u tom periodu bila bi legalizovana.
U suprotnom, partneri su se mogli razrešiti obaveza bez teških posledica. Ipak, ovakve nestabilne veze često su izazivale ozbiljne sukobe između škotskih klanova, zbog čega su vlasti početkom sedamnaestog veka zabranile višegodišnje privremene brakove pod pretnjom kazne za blud.
Evolucija zakona i kraj jedne epohe
Kako su se pravni sistemi razvijali, sve je manje prostora ostajalo za običaje koji nisu bili strogo nadgledani od strane državnih ili crkvenih organa. U Engleskoj je potreba za prisustvom sveštenika ili magistrata postajala sve izraženija, da bi konačno takozvanim Zakonom o braku iz 1753. godine praksa neoficijelnog obrednog spajanja ruku bila potpuno stavljena van snage.
Škotska je nešto duže zadržala oblike neformalnog braka zasnovane na uzajamnoj saglasnosti, ali je i tamo ova tradicija konačno izbrisana iz pravnog poretka reformom zakona 1939. godine.
Zablude i ponovno rođenje u modernom dobu
Običaj je doživeo potpunu transformaciju krajem dvadesetog veka kroz pokrete neopaganizma i vike, gde je prihvaćen kao centralni svadbeni ritual. U tom procesu došlo je do stvaranja novih mitova, pa se ova praksa često pogrešno pripisuje drevnim Keltima, iako istorijski koreni dominatno vode ka germanskim, engleskim i nordijskim narodima.
Savremeni koncept vezivanja ruku ukrasnim trakama, iz koga je potekao i poznati engleski izraz za venčanje koji u doslovnom prevodu znači „vezivanje čvora“, danas je izgubio svoje nekadašnje pravno značenje i postao globalni trend u industriji organizacije venčanja.
Simbolika koja je nadživela vekove
Put koji je ovaj običaj prešao govori o stalnoj ljudskoj potrebi da se ljubav i privrženost krunišu vidljivim i upečatljivim činom. Iako više nema snagu zakona niti obavezuje partnere pod pretnjom sankcija, simbolično spajanje ruku opstalo je kao svedočanstvo kako se stari ugovorni obredi mogu preoblikovati u savremeni izraz zajedništva.
