Početkom 20. veka rashladni uređaji često su koristili otrovne ili zapaljive gasove, pa su curenja mogla da izazovu ozbiljne posledice. Ajnštajn i Silard pokušali su da osmisle konstrukciju koja bi smanjila takve rizike i radila bez pokretnih delova, čime bi se smanjila mogućnost mehaničkih kvarova.
Patent iz 1930. godine, ali bez masovne proizvodnje
Ajnštajn i Silard počeli su da rade na različitim rešenjima za hlađenje tokom 1926. godine, a za jedan od svojih uređaja dobili su američki patent 11. novembra 1930. godine. Njihov sistem koristio je elektromagnetnu pumpu bez pokretnih mehaničkih delova, koja je omogućavala cirkulaciju tečnosti i rashladnih materija.
Uprkos brojnim patentima, njihovi frižideri nikada nisu ušli u masovnu proizvodnju. Razvoj su usporili tehnički problemi, nedostatak finansijske podrške i ekonomska kriza, dok je pojava novih rashladnih sredstava dodatno umanjila interesovanje za njihovo rešenje.
Raskošni um genijalnosti bez granica
Ipak, ideja o rashladnom uređaju bez pokretnih delova ponovo je privukla pažnju istraživača decenijama kasnije, u vreme sve veće zabrinutosti zbog uticaja pojedinih rashladnih gasova na životnu sredinu. Ajnštajnov rad na ovom projektu pokazuje da se njegovo interesovanje protezalo i izvan teorijske fizike, ka praktičnim rešenjima koja su mogla da unaprede svakodnevni život.
