Ono što zovemo plodom smokve u botanici je zapravo sikonijum, zatvoreno cvetno stablo okrenuto ka unutra, u čijoj se unutrašnjosti kriju stotine sitnih cvetova. Pošto su ovi cvetovi potpuno skriveni od sunca i vetra, klasični oprašivači poput pčela ili leptira tu nemaju šta da traže.
Tada na scenu stupa jedini prirodni saveznik ove biljke: smokvina osica (Blastophaga psenes). Ova minijaturna osica, jedva primetna golim okom, kreće u misiju bez povratka.
Put bez povratka i žrtva za novi život
Privučena specifičnim mirisom, ženka osice se probija u unutrašnjost smokve kroz mikroskopski uzak otvor na dnu ploda.
Taj prolaz je toliko tesan i zahtevan da osica na samom ulazu gubi svoja krila.
Svesna da više nikada neće izleteti napolje, ona unutar smokve obavlja svoj ključni zadatak: nosi polen sa drveta na kom se izlegla, oprašuje ženske cvetove i polaže jaja.
Nakon što ispuni svoju biološku svrhu, osica umire unutar cvetnog lavirinta. Međutim, to ne znači da ćemo u zrelom plodu pronaći ostatke insekta.
Biljka luči moćan prirodni enzim pod nazivom ficin, koji u potpunosti razlaže telo osice i pretvara ga u proteine i hranljive materije koje plod apsorbuje dok sazreva.
Simbioza bez koje nema opstanka
Ova neobična veza predstavlja savršen primer simbioze u kojoj niti smokva može da rodi plod i razmnoži se bez osice, niti osica može da opstane bez smokve kao svog jedinog doma.
Sve što nam priroda pruža kroz sočan ukus ove mediteranske voćke rezultat je nevidljive, ali savršeno uštimovane prirodne drame koja se tiho odigrava hiljadama godina.
