Izraz je zabeležen i u rečniku Treccani. Označava skupljanje preostalog sosa hlebom, koji se obično drži prstima, mada može i da se nabode na viljušku.
Otkud cipela u ovoj priči
Scarpetta na italijanskom znači „cipelica“, ali nije sasvim jasno kako je ta reč postala naziv za skupljanje sosa. Prema jednom tumačenju, komadić hleba podseća na malu cipelu. Prema drugom, naziv opisuje kako hleb prelazi preko tanjira i skuplja sve na šta naiđe.
Pouzdaniji je pisani trag koji je pronašla italijanska jezička akademija Accademia della Crusca. U časopisu „La Frusta“ iz 1871. godine jedan lik, govoreći rimskim dijalektom, pominje upravo skupljanje preostalog sosa na ovaj način. Izraz se kasnije pojavljuje i u abruceškim izvorima.
Za kućnim stolom jedno, na svečanom ručku drugo
Ako se držimo strogog bontona, skupljanje sosa hlebom nije za formalne prilike. U opuštenom društvu, međutim, taj gest može da bude sasvim jasan kompliment onome ko je kuvao.
Tako su ga doživljavali i pojedini poznati italijanski kuvari, među njima Gvaltijero Markezi: gostu se jelo dopalo, pa želi da pojede i sos koji je ostao.
Naravno, to ne znači da u svakom italijanskom restoranu važe ista pravila. Mnogo zavisi od prilike i društva za stolom.
Kad je saft podjednako dobar kao jelo
Uz pasulj, gulaš ili meso u saftu, hleb često ima svoj posao i pre nego što stignemo do poslednjeg zalogaja. Zato ni italijansku scarpettu nije teško razumeti.
Pojeli ste jelo, ali je na tanjiru ostalo ono u šta biste još jednom umočili hleb. Otkinete komadić, pokupite sos i tek onda odložite tanjir.
