Pitanje porekla ljudskog govora i dalje predstavlja jednu od najvećih evolucionih misterija, s obzirom na to da su ljudi jedina vrsta sposobna za složeni govorni jezik. Psi bi mogli da drže ključ za razumevanje ranih faza evolucije ljudske komunikacije, prenosi magazin Horizons.
Sposobnost vokalnog učenja
Mogućnost da se glasačke poruke menjaju i prilagođavaju slušanjem drugih je osnovni preduslov za nastanak govora. Dok čovekoliki majmuni, naši najbliži rođaci, pokazuju izuzetno ograničenu vokalnu fleksibilnost, psi su tokom više od 14.000 godina suživota sa ljudima razvili specifične kognitivne i socijalne veštine. Istraživači veruju da je proces selekcije, usmeren na pitomost, saradnju i društvenu toleranciju prema ljudima, direktno uticao i na način na koji psi kontrolišu zvukove koje proizvode, čineći ih idealnim modelom za proučavanje ranih evolucionih koraka čoveka.
Ova teorija se usko povezuje sa takozvanom hipotezom o samo-pripitomljavanju ljudi, koja sugeriše da je i u ljudskoj evoluciji jačanje međusobne saradnje i tolerancije stvorilo uslove za razvoj fleksibilnije komunikacije. Najočigledniji dokaz ove promene kod pasa jeste njihovo lajanje. Dok divlji vuci retko laju i uglavnom komuniciraju zavijanjem (što je potvrdila i studija iz 2023. godine o genetski bližim rasama vukovima), domaći psi laju u gotovo svim situacijama. Naučnici veruju da je učestalo lajanje direktan proizvod pripitomljavanja, jer su rani ljudi preferirali pse koji su glasom mogli da upozore na opasnost i tako uspostave signal usmeren ka čoveku.
