Čičak koji se zakači za nogavice posle šetnje uglavnom pokušavamo da skinemo što pre. Žorža de Mestrala zainteresovalo je nešto drugo: kako se ti mali, bodljikavi plodovi tako uporno drže za tkaninu?
Prema istorijatu kompanije Velcro, ideju je dobio 1941. godine, nakon boravka u prirodi sa psom. Na njegovoj odeći i psećoj dlaci ostali su plodovi čička, pa je odlučio da ih prouči pod mikroskopom.
Tada je video sitne kukice koje su zahvatale vlakna tkanine i dlaku. Njihov oblik omogućavao im je da se zakače i ostanu na mestu. De Mestral je počeo da razmišlja kako bi isti princip mogao da iskoristi za spajanje materijala.
Od sitnih kukica do čičak-trake
Zamisao je bila da napravi dve površine koje se spajaju pritiskom, lako razdvajaju i mogu ponovo da se koriste. Na jednoj bi bile kukice, a na drugoj petljice za koje bi se one hvatale.
Tako radi i čičak-traka koju danas poznajemo. Njena grublja strana prekrivena je malim kukicama, dok se na mekšoj nalaze petlje. Pritiskom se stvaraju brojni sitni spojevi koji zajedno drže traku zatvorenom. Kada povučemo krajeve, kukice se postepeno oslobađaju.
Ipak, od posmatranja biljke do upotrebljivog proizvoda prošle su godine.
Kukice je trebalo napraviti tako da budu dovoljno čvrste da drže, ali i dovoljno savitljive da podnesu ponovljeno otvaranje. Bilo je potrebno pronaći i način da se veliki broj takvih elemenata pouzdano proizvede na tekstilnoj traci.
De Mestral je sarađivao sa tekstilnim stručnjacima u Francuskoj i isprobavao različita rešenja. Najlon se pokazao pogodnim za izradu izdržljivih kukica. Nacionalna kuća slavnih pronalazača u SAD upravo teškoće u njihovoj izradi i postavljanju na traku izdvaja kao važan deo razvoja ovog izuma.
Kako je nastalo ime Velcro
Naziv Velcro nastao je spajanjem delova francuskih reči velours, što znači somot, i crochet, odnosno kukica.
Prema zvaničnoj hronologiji kompanije, de Mestral je zahtev za švajcarski patent podneo 1951. godine, a patent mu je odobren 1954. Američki patent dobio je naredne godine.
Velcro je zaštićeni naziv brenda, dok je opšti naziv za ovaj mehanizam sistem pričvršćivanja kukicama i petljama. U srpskom jeziku odomaćio se naziv čičak-traka, po biljci koja je pronalazaču dala početnu ideju.
Koristili su je i astronauti
Čičak-traka našla je primenu i u svemirskim letelicama. U bestežinskom stanju oprema mora da bude pričvršćena kako ne bi odlebdela, ali istovremeno dostupna astronautima kada im zatreba.
NASA ju je koristila tokom misija Apolo, zbog čega se ovaj izum često povezuje sa svemirskim programom. Ta veza dovela je i do zabune o njegovom poreklu. U publikaciji „Spinoff“, NASA navodi da nije izumela čičak-traku, već da je njenom prepoznatljivošću doprinela upotreba za pričvršćivanje opreme tokom svemirskih misija.
Danas se isti osnovni princip koristi u odeći, obući, sportskoj i medicinskoj opremi, ali i u automobilskoj i vazduhoplovnoj industriji. Svaki put kada otvorimo čičak na patikama ili zategnemo traku na rukavu, male kukice zahvataju i otpuštaju petlje — baš kao što su njihovi prirodni uzori zahvatili odeću švajcarskog inženjera.
