Umesto da se kamufliraju i stope sa okolinom, ove životinje i biljke ponosno ističu svoje jarke boje i jasne signale. Ova pojava u biologiji naziva se aposematizam — odbrana putem upozorenja.
Reč potiče od grčkih reči apo i sema, što u doslovnom prevodu znači „znak koji odbija“. Aposematizam je fascinantna evolutivna strategija gde organizam otvorenim signalom daje do znanja da je otrovan, opasan, opremljen žaokom ili izuzetno neprijatnog ukusa.
Kako funkcioniše aposematična odbrana?
Glavni cilj aposematizma je da se potencijalni sukob spreči pre nego što uopšte počne. Kada predator uoči prepoznatljiv signal, on uči da taj izgled poveže sa negativnim iskustvom — mučninom, bolnim ubodom ili neugodnim mirisom.
Ova strategija pruža obostranu korist u ekosistemu: smanjuje rizik od povreda ili smrti jer ga grabljivci izbegavaju i štedi energiju i čuva se od potencijalno smrtonosnih trovanja ili povreda.
Iako većina ljudi aposematizam vezuje za jarke boje, signali upozorenja mogu delovati na različita čula:
-
Jarke vizuelne boje: Kombinacije crvene, žute, narandžaste, crne i bele boje najčešći su znak upozorenja u prirodi. Tipični primeri su otrovne streličarske žabe, ose i stršljeni, kao i bubamare čije jarko crveno krilo upozorava na gorak ukus.
-
Zvučni signali: Zvečarka je klasičan primer životinje koja vizuelni izgled dopunjuje specifičnim zvukom svoje zvečke kako bi upozorila veće sisare i predatore na opasnost od ugriza.
-
Mirisi i hemikalije: Tvor kombinuje upečatljive crno-bele pruge sa mogućnošću ispuštanja izuzetno neprijatnog mirisa, čime jasno stavlja do znanja da ga treba zaobići.
Majstori prevare u svetu aposematizma
Zanimljivo je da svet aposematizma stvara prostor za fascinantne obmane. Mnoge bezopasne životinje evoluirale su tako da kopiraju izgled otrovnih vrsta kako bi se zaštitile.
Ova pojava se naziva Bejtsova mimikrija, odličan primer su bezopasne osolike muve koje svojim žuto-crnim prugama verodostojno imitiraju ose, iako nemaju žaoku. Sa druge strane, kod Milerove mimikrija više različitih opasnih vrsta preuzima sličan izgled kako bi zajednički ubrzale proces učenja kod predatora.
