Na početku veze sve može da izgleda kao sasvim obična zaljubljenost. Jedna osoba prolazi kroz težak period, ima nerešene probleme ili se bori sa lošim navikama, a druga u njoj prepoznaje nešto što drugi možda ne vide.
Veruje da joj samo treba dovoljno ljubavi, strpljenja i razumevanja. Međutim, meseci prolaze, obećanja se ponavljaju, a promene izostaju. Umesto ravnopravnog odnosa, veza polako postaje niz pokušaja da se partneru pomogne, objasni šta greši ili pronađe rešenje za njegove probleme.
Zašto neki ljudi ostaju u takvim odnosima, čak i kada su zbog njih nesrećni?
Odgovor nije uvek u tome što previše vole. Ponekad je reč o duboko usvojenom načinu na koji doživljavaju bliskost i sopstvenu vrednost.
Kada ljubav postane potreba da nekoga spasemo
U psihologiji se za ovakav obrazac ponekad koristi izraz „kompleks spasioca“. On opisuje snažnu potrebu osobe da rešava tuđe probleme, često i onda kada druga strana ne traži pomoć ili nije spremna da nešto promeni.
Psiholog Ramon Ford iz Cleveland Clinic objašnjava da osobe sa ovakvim obrascem mogu posebno privlačiti ljudi koji prolaze kroz krize ili teške životne okolnosti.
Pomaganje im pruža osećaj svrhe. Kada su nekome potrebni, osećaju se korisno, važno i prihvaćeno.
Ipak, kompleks spasioca nije zvanična medicinska dijagnoza. To je naziv za obrazac ponašanja koji može da postane problematičan kada osoba počne da zanemaruje sebe ili pokušava da upravlja tuđim životom.
Koreni ovakvih odnosa ponekad su u detinjstvu
Način na koji smo odrasli može da utiče na to šta kasnije očekujemo od ljubavi.
Osoba koja je kao dete morala da vodi računa o raspoloženju roditelja, smiruje porodične sukobe ili preuzima obaveze koje nisu bile primerene njenim godinama, mogla je da nauči da je njena uloga da brine o drugima.
Ako je ljubav doživljavala kroz stalno prilagođavanje, moguće je da će i u odraslom dobu bliskost povezivati sa odricanjem i preuzimanjem odgovornosti.
Tada miran odnos, u kojem nema potrebe za stalnim rešavanjem problema, može delovati neobično. Nasuprot tome, partner kojem je neprestano potrebna pomoć može probuditi osećaj poznatosti.
To ne znači da će svako ko je odrastao u zahtevnim porodičnim okolnostima razviti ovakav obrazac. Porodična iskustva su samo jedan od mogućih faktora, a ne unapred određena sudbina.
Zaljubljujemo li se u osobu ili u ono što bi mogla da postane?
Jedna od zamki ovakvih veza jeste vezivanje za partnerov potencijal. Umesto da posmatra kakav je odnos danas, osoba razmišlja o tome kakav bi mogao da bude za nekoliko meseci ili godina.
Veruje da će partner postati pažljiviji kada reši finansijske probleme, odgovorniji kada pronađe posao ili emotivno dostupniji kada ostavi prošlost iza sebe.
Naravno, ljudi mogu da se menjaju. Međutim, postoji velika razlika između promene koju neko sam želi i promene koju druga osoba neprestano pokušava da iznudi.
Kada budućnost veze zavisi od toga da li će partner jednog dana postati drugačiji, lako se događa da sadašnjost ostane u drugom planu.
Kako prepoznati da ste preuzeli ulogu spasioca
Nije svaka pomoć znak nezdravog odnosa. Sasvim je prirodno biti uz voljenu osobu kada ima težak period.
Problem nastaje kada pomaganje postane gotovo jedina uloga koju imate u vezi. Možda stalno pronalazite opravdanja za partnerove postupke, rešavate njegove sukobe, podsećate ga na obaveze ili odustajete od sopstvenih planova kako biste se bavili njegovim problemima.
Vremenom možete početi da osećate krivicu svaki put kada kažete da nešto ne možete da uradite. Još jedan znak jeste osećaj da će se sve raspasti ako prestanete da vodite računa o partneru.
Takva odgovornost može da bude iscrpljujuća, naročito kada druga osoba ne pokazuje spremnost da sama preduzme konkretne korake.
Podrška nije isto što i preuzimanje odgovornosti
Zdrava podrška znači saslušati partnera, biti uz njega tokom teških trenutaka i pomoći kada je pomoć potrebna i prihvaćena.
Preuzimanje odgovornosti počinje onda kada umesto njega donosimo odluke, neprestano rešavamo posledice njegovih postupaka ili verujemo da je na nama da ga promenimo.
Na primer, podrška može biti ohrabrenje partneru da potraži stručnu pomoć. Sasvim druga situacija nastaje ako druga osoba stalno zakazuje razgovore, moli ga da ode i oseća se odgovornom za to što on odbija da učestvuje u sopstvenom oporavku.
Psiholozi naglašavaju da se trajna promena ne može zasnivati samo na tuđoj želji. Osoba mora i sama da bude spremna da menja svoje ponašanje.
Zašto je toliko teško prestati sa spasavanjem
Za nekoga ko je navikao da ljubav pokazuje stalnim davanjem, postavljanje granica može izazvati nelagodnost.
Može imati osećaj da je sebičan ako ne pomogne ili strahovati da će izgubiti partnera kada prestane da rešava njegove probleme.
Ponekad se iza toga krije i pitanje sopstvene vrednosti. Ako se osoba oseća voljeno samo onda kada je drugima neophodna, ravnopravan odnos može zahtevati drugačiji način razmišljanja o sebi.
Zbog toga promena ovog obrasca ne podrazumeva da postanemo hladni ili nezainteresovani. Naprotiv, cilj je da naučimo da budemo bliski sa nekim, a da pritom ne izgubimo sebe.
Ljubav ne bi trebalo da bude stalni projekat popravljanja druge osobe
U zdravoj vezi oba partnera imaju pravo na podršku, razumevanje i lične granice. Oboje bi trebalo da budu spremni da preuzmu odgovornost za svoje odluke i postupke.
Korisno je zapitati se da li partnera prihvatamo onakvog kakav je danas ili ostajemo prvenstveno zbog nade da će se jednog dana promeniti.
Važno je i razmisliti o tome koliko prostora u vezi ostaje za naše potrebe, prijateljstva, interesovanja i osećanja.
Ako se isti obrazac ponavlja kroz više odnosa i izaziva dugotrajnu iscrpljenost, razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom može pomoći da se bolje razumeju razlozi takvog ponašanja.
Jer voleti nekoga ne znači biti odgovoran za svaki njegov problem. Ponekad upravo odustajanje od pokušaja da promenimo drugu osobu omogućava da jasnije sagledamo kakav odnos zaista imamo.
