Taranu je lako prepoznati po nepravilnim zrncima testa. Sitnija podsećaju na mrvice, dok krupnija tokom kuvanja dobijaju izraženiju teksturu.
Za razliku od rezanaca, koji se razvlače i seku na trake, tarana se oblikuje rendanjem tvrdog testa ili trljanjem navlaženog brašna među dlanovima.
Upravo je taj način pripreme čini posebnom. Od istih osnovnih sastojaka nastaje drugačija testenina, čiji izgled zavisi od pokreta ruku, krupnoće rendeta i strpljenja osobe koja je pravi.
Zašto se tarana pripremala za zimu
Pravljenje domaće testenine zahteva vreme, pa je bilo praktično da se odjednom pripremi veća količina. Kada je tarana već napravljena i sačuvana, za sledeći ručak nije trebalo ponovo mesiti testo. Dovoljno je bilo uzeti potrebnu meru i dodati je jelu.
Zato se tarana može nazvati i zimnicom za supu. Njena uloga bila je slična ulozi drugih kućnih zaliha: deo posla obavljao se unapred, a osnovne namirnice pretvarale su se u nešto spremno za kasniju upotrebu.
Bila je pogodna i za prilagođavanje obroka onome što se tog dana našlo u kuhinji. Mogla je da dopuni bistru supu, zgusne čorbu ili postane osnova zasebnog jela. Količina testenine i tečnosti određivala je da li će se jesti kašikom kao supa ili poslužiti kao znatno gušći obrok.
Kako nastaju prepoznatljiva zrnca
Jedan način pripreme počinje tvrdim testom od brašna i jaja, koje se zatim renda. Testo mora da bude dovoljno čvrsto da se odvaja u mrvice, umesto da se lepi i razmazuje.
Drugi postupak traži više rada dlanovima. Brašno se postepeno vlaži mešavinom sa jajima i trlja dok ne počnu da se oblikuju zrnca. Prosejavanjem se razdvajaju prema veličini, a najsitnija se vraćaju u postupak.
U takvom radu važna je procena. Previše tečnosti slepiće brašno, premalo ga neće povezati. Veština je u tome da se dobije mnoštvo odvojenih zrnaca približne krupnoće.
Zbog toga domaća tarana nema potpuno pravilan oblik. Negde je sitnija i ujednačenija, negde krupnija, ali se na njoj vidi način na koji je nastala.
U jednom nazivu kriju se i testenina i jelo
Zanimljivost tarane je i to što njen naziv ne označava uvek samo sirovu testeninu. U bunjevačkoj kuhinji tarana je i naziv za gusto kuvano jelo koje se od nje priprema.
Zato dve osobe mogu da govore o tarani, a da pred sobom zamišljaju različite obroke. Jedna misli na sitnu testeninu u tanjiru supe, druga na punu šerpu gustog jela.
Ta razlika pokazuje koliko je tarana prilagodljiva. U bistroj supi ima ulogu dodatka, dok u gušćoj varijanti preuzima glavno mesto. Tokom kuvanja upija tečnost, a skrob iz testa doprinosi gustini, pa se njen karakter menja zajedno sa načinom pripreme.
Mesto tarane u bunjevačkoj kuhinji
Tarana ima posebno mesto u bunjevačkoj kulinarskoj tradiciji, u kojoj se čuva i postupak ručnog oblikovanja zrnaca. Njena izrada mogla je da bude zajednički posao: jedna osoba dodaje tečnost, a druga trlja brašno i oblikuje testeninu.
Takvo pripremanje hrane podrazumevalo je i prenošenje znanja. Nije se sve moglo objasniti merom brašna ili brojem jaja. Trebalo je pokazati kako smesa izgleda pod prstima, koliko treba da bude vlažna i kada su zrnca spremna za odvajanje.
Tarana je zato zanimljiva i kao deo kuhinjskog umeća koje se uči posmatranjem i ponavljanjem. Recept daje osnovu, ali iskustvo određuje kako će testenina ispasti.
Zašto je zanimljiva i danas
Za taranu nisu potrebni posebni kalupi ni mašina za testeninu. Njena osnovna varijanta može da nastane uz obično kuhinjsko rende, a mala količina dovoljna je da promeni teksturu supe.
Njena vrednost je i u tome što dopušta različite upotrebe. Pored supa i čorbi, može da se skuva, kombinuje sa sirom ili zapeče. Tako ista testenina prati različite obroke, bez potrebe da se menja njena osnovna zamisao.
Danas se zaliha može čuvati i zamrzavanjem u manjim porcijama. Time ostaje sačuvan praktični razlog zbog kojeg se tarana pripremala unapred: kada dođe vreme za ručak, domaća testenina već je spremna.
