Posle četvrtine veka provedenog u Kanadi, Milomir Kijurin odlučio je da se vrati tamo odakle je sve počelo, Frušku goru. Njegova životna priča počinje devedesetih godina, kada je sa porodicom prošao kroz izbeglištvo, a 1998. godine započeo novi život u Kanadi.
Prvi koraci u nepoznatoj zemlji bili su zuzetno teški. Nisu poznavali jezik niti su imali sigurnost koju su priželjkivali.
U Kanadi je izgradio uspešnu karijeru arhitekte i ostvario profesionalne ciljeve, ali je tokom pandemije doneo odluku da se vrati u Srbiju. Presudan trenutak bio je rođenje deteta. Tada je shvatio da želi da ono odrasta u okruženju koje smatra toplijim, povezanijim i podsticajnijim za razvoj.
Kakav je odnos u obrazovanju između Srbije i Kanade?
Posebno ističe da mu je obrazovni sistem u Srbiji bliži i razumljiviji. Važno mu je da kao roditelj bude uključen u školovanje svog deteta, da može da razgovara sa učiteljima i razrednim starešinom i zajedno rešava sve izazove. Kaže da je takav odnos u Kanadi znatno formalniji i udaljeniji.
Da je odluka bila ispravna potvrđuje i njegova ćerka, koja je u Srbiji brzo stekla prijatelje i danas ne želi da živi nigde drugde. Upravo taj osećaj pripadnosti i bliskosti Milomir vidi kao jednu od najvećih vrednosti života u domovini.
Na Fruškoj gori sagradio je porodičnu kuću, u kojoj je veliki deo poslova uradio sopstvenim rukama. Kaže da upravo u tome pronalazi posebno zadovoljstvo, da stvara, gradi i ostavlja nešto svojoj porodici.
Iako naglašava da nijedna država nije savršena, ne krije da je zadovoljan životom u Srbiji. Prijatno ga je iznenadio razvoj putne infrastrukture, ali ono što smatra najvažnijim ne može da se izmeri kilometrima novih puteva.
Kada treba da objasni zašto se ne kaje što se vratio, odgovor sažima u tri jednostavne reči: sloboda, deca i druženje.
„Upravo su to razlozi zbog kojih je Srbija ponovo postala moj dom.“
