Razlog je u tome što organizam tokom infekcije privremeno „pomera“ svoju unutrašnju ciljnu temperaturu.
Centar za regulaciju telesne temperature nalazi se u hipotalamusu, delu mozga koji funkcioniše poput svojevrsnog termostata. Kada imuni sistem prepozna infekciju, određene supstance koje nastaju tokom imunskog odgovora mogu uticati na hipotalamus i podići zadatu temperaturu. Ako je, na primer, temperatura tela 37°C, a novi „cilj“ postane 38,5°C, organizam će trenutnu temperaturu doživeti kao prenisku.
Tada počinje ono što subjektivno osećamo kao hladnoću. Krvni sudovi u koži se sužavaju kako bi se smanjio gubitak toplote, počinjemo da se ježimo, a mišići počinju brzo i nevoljno da se kontrahuju – nastaje drhtavica. Na taj način telo pokušava da proizvede i sačuva dovoljno toplote kako bi dostiglo novu ciljnu temperaturu. Zato osoba koja ima visoku temperaturu istovremeno oseća da joj je veoma hladno.
Kada temperatura dostigne tu novu „zadatu vrednost“, drhtavica uglavnom prestaje i osoba može početi da oseća vrućinu. Kasnije, kada se organizam vraća na uobičajenu ciljnu temperaturu, telo pokušava da izbaci višak toplote – krvni sudovi se šire, a često dolazi i do znojenja. Zato se tokom jedne bolesti mogu smenjivati jeza, drhtavica, osećaj vrućine i znojenje.
