Festival Njatitas (Fiesta de las Ñatitas) okuplja hiljade vernika koji na ulice iznose prave ljudske lobanje, ukrašene cvećem, sunčanim naočarima i kape, verujući da im ove neobične relikvije donose zaštitu, zdravlje i blagostanje.
Pretkolumbijevski koreni i spajanje sa hrišćanstvom
Poreklo ovog običaja vezuje se za drevne andske tradicije pre dolaska španskih osvajača, kada su lokalni narodi verovali da ljudi poseduju više duša i da jedna od njih ostaje u kostima nakon smrti.
Naziv ,,njatita“ potiče od autohtonog izraza za pljosnat nos, što se direktno odnosi na izgled ogoljene ljudske lobanje.
Tokom vekova, ova tradicija se isprepletala sa katoličkim praznikom Svih svetih, stvarajući specifičan sinkretistički obred koji se održava nedelju dana nakon zvaničnog praznika posvećenog mrtvima.
Darovi, ukrasi i potraga za zaštitom
Vlasnici lobanja, koje se često čuvaju u porodičnim domovima kao dragocenosti, posvećuju veliku pažnju njihovom dekorisanju. Lobanje se ukrašavaju šarenim venčićima od cveća, kapama, naočarima za sunce, pa čak i cigaretama i lišćem koke koje im se stavljaju u usta.
Veruje se da dobro zbrinuta njatita uzvraća pažnju tako što čuva dom od provalnika, donosi poslovni uspeh, izlečenje od bolesti ili porodičnu harmoniju. Veliki broj građana donosi svoje lobanje na groblja u La Pazu kako bi primile blagoslov, praćene muzikom, hranom i pićem.
Povezanost živih i mrtvih u andskoj kulturi
Za razliku od zapadnog shvatanja gde se kontakt sa posmrtnim ostacima često posmatra sa zadrškom ili strahom, u bolivijskoj kulturi njatite predstavljaju drage čuvare i članove zajednice.
Bilo da se radi o relikvijama koje se prenose s kolena na koleno unutar porodice ili o kostima nađenim na starim grobljima, prema njima se postupa sa dubokim poštovanjem. Ovaj festival podseća na specifičan filozofski stav žitelja sa Anda prema kom granica između sveta živih i sveta mrtvih nije nepremostiva, već predstavlja prostor za trajnu međusobnu podršku.
